SUSRET

 

Probudio se ranije nego inače.

Mrak se još uvek vukao po ulicama kad je teškom mukom podigao svoje telo da bi bos napravio nekoliko koraka, ušao u kupatilo i pogledao se u ogledalo pre nego što se okrenuo po najmanjoj prostoriji i olakšao se.

Sve češće mu se to dešavalo.

Sve češće nije mogao da legne na spavanje bez lekova.

Sve češće nije mogao da prođe dan bez osluškivanja svog tela.

refleksija u ocima

Obožavao je da osluškuje srce, da udiše i izdiše duboko, da posmatra da li je pocrveneo, samo da bi pod jezik stavio pilulu za pritisak, analizirao je način na koji kašlje…

„Kako stariš. Brzo. Neumoljivo. Neprimetno. Primetno“, rekao je samom sebi glasno, sa dozom teatralnosti u glasu.

Odavno je to radio u stanu. I ne samo u svoja četiri zida. Ponekad gotovo bojažljivo, u svojim sve kraćim šetnjama, umeo je da u parku ili na ulici, kada nikog nije bilo oko njega izgovori po neku rečenicu ispotiha.

Pljusnuo se dva puta vodom, na četkicu iscedio malo paste za zube i sa dozom mučnine počeo da struže kiseli zadah i ostatke duvana i kafe u kojima je uživao do kasnih večernjih sati.

„Danas će se desiti nešto dobro, nešto nepredviđeno, nešto što će ti promeniti ostatak života“, izgovorio je nakon što je ispljunuo pastu, isprao usta i osmehnuo se svom odrazu. Bila je to rečenica koju je gospodin S gotovo ritualno ponavljao već godinama. I nikad se nije ostvarila.

Otkako je pre mnogo godina promenio svoj život, mesto stanovanja, zemlju, pa čak i ime, ubeđivao je svog najvernijeg prijatelja, svoje jedino ja, svoju senku, da će dan u koji ulazi sa osmehom – promeniti sve.

Više nije bio siguran u to koliko puta je izgovorio svoju mantru. Smislio je sasvim slučajno, kada je posle potpunog sloma svog nekadašnjeg života razgovarao sa prijateljicom, specijalistom neuropsihijatrije. Rekla mu je da sebi mora da sagradi novi život i da kroz taj novi život mora da ide verujući u sebe. Rekla mu je i da tako nešto svako mora da uradi za sebe.

Dva dana kasnije, njegova prijateljica je otišla. Napustila je svoj dobro plaćeni posao, prodala svoj automobil i stan i tiho, bez pozdrava otišla da sagradi svoj novi život. Sa svojom rečenicom.

Njemu je odlazak bio lakši: Za njim niko ne bi tugovao. Nije imao šta da proda. Ljudi koji su se pretvarali da su mu prijatelji, odavno su mu okrenuli leđa. Prave prijatelje je odavno oterao od sebe. Porodicu je izgubio zbog posla, od kog više nije mogao da živi. Tako je glasilo zvanično objašnjenje. Istinu je ostavio u sebi. Preuzeo je odluku, krivicu, posledice. I osećao ih od onog trenutka kad je sa jednim jedinim koferom izišao kroz vrata na kojima je do tada stajalo jedno prezime i tri imena: njegove žene, njegovog deteta i njega. Već sutradan, sa vrata je uklonjen svaki dokaz njegovog postojanja.

Isprva mu je bilo teško. Bolelo ga je. Zaista bolelo. Kad god bi se probudio posegnuo bi rukom za krevetom na kom je spavalo njegovo dete. Samo, krevet je ostao u onom drugom životu. U ovom novom, on je bio sam. Jedino društvo povremeno su mu pravile žene kojima nije pamtio imena. Žene za jednu noć. Žene koje su ga trošile i koje je trošio.

Nova prijateljstva nije sklapao. Uklopio se u hladnu sredinu sa manjkom empatije. Uljudno se javljao nepoznatim ljudima kada bi ih sreo u hodniku zgrade, baš kao i oni njemu, dok bi izlazili iz lifta, otvarali svoje sandučiće za poštu ili iznosili smeće. I to je bilo sve. Kroz njegova vrata prolazio je samo on.

Svakog jutra, nakon što bi popio prvu kafu, krenuo bi tiho do svog radnog mesta. Prodavao je novine i gomilu drugih sitnica potpunim strancima u gotovo klaustrofobično malom lokalu. Razgovarao je sa njima kratko, površno, zapravo je ispunjavao njihove želje i odgovarao na njihova pitanja. Nikada nije počinjao prvi minimalističku konverzaciju. Neznanac bi obično ušao u lokal, uzeo šta je hteo i izvadio novčanik, on bi rekao iznos, uzeo novac, vratio kusur sa obaveznim „izvolite“ i na tome bi se sve završavalo. Ono kolokvijalno „doviđenja“ izgovarao bi samo ponekad i u pola glasa, kada bi mu mušterija poželela prijatan dan na izlasku.

Nedeljom nije radio.

Nedelja je bila dan kada bi obično igrao svoju omiljenu igru povratka u nekadašnji život. Posle prve kafe i doručka, kad god da ustane, prošetao bi do obližnjeg parka i vratio se, skuvao bi sebi veliku šolju čaja, seo za računar i uključio ga. Nekada bi tragao za vestima koje bi promakle drugima. Nekada bi pretraživao odavno potpuno iščitano sanduče svoje elektronske pošte, u koji su mu već dugo stizale samo poruke za „fantastične ponude“, „odlične kreditne linije“ i slične gluposti. Nekada bi pisao uglavnom nevažne stvari. Nekada bi samo gledao u beli ekran i svađao se glasno s njim.

I tog jutra je samo gledao u ekran. Nikako nije imao hrabrosti da spusti svoje prste na tastaturu i da napiše barem svoje ime i prezime. Ono staro. Ili ovo novo. Gledao je u ekran i pevušio pesmicu čiji je tekst pamtio u delovima, pesmicu iz svoj detinjstva. U izmišljenim pauzama između strofa ispio bi gutljaj čaja i povukao dim cigarete.

A onda ga je iz tog pevušenja prenulo zvono na vratima.

Isprva nije bio siguran da ga je zaista čuo.

Potom se zvono oglasilo još jednom.

On je pogledao na sat, preplašen da nije možda poremetio kućni red u zgradi ljudi sa odsustvom emocija: Tako dugo, strpljivo i uporno se uklapao u njihov način življenja da bi sada, zbog jedne jedine pesme, i to pesme iz ranog detinjstva, sve upropastio?!

Pridigao se u trenutku kada se zvono čulo po treći put. Došao je do špijunke i prislonio oko: ispred vrata je video samo senku. Udahnuo je duboko. „Danas će se desiti nešto dobro, nešto nepredviđeno, nešto što će ti promeniti ostatak života“, izgovorio je tiho, otključao i naglo otvorio vrata.

U trenutku je shvatio da u grudima nema vazduha i da je njegovo prestaro srce udvostručilo broj udaraca. Osetio je da mu se nervi u listovima i kolenima nevoljno trzaju, a dlanovi, po prvi put posle mnogo godina, znoje.

Gledao je sebe. 25 godina mlađeg.

„Govno jedno. Zar ni jedan jedini put nisi poželeo da čuješ kako sam?“, čuo je pitanje u kom nije bilo gorčine, već samo konstatacije, pitanje izgovoreno na jeziku koji je samo on koristio.

Pomerio se sa vrata da bi njegovo drugo ja ušlo u do tada dobro čuvana četiri zida. Bez efekta: Oči njegove 25 godina mlađe verzije bile su mirne, hladne dok je nepomično, s druge strane vrata, hladno izgovarao dobro naučen tekst, čuvajući se da ne pokaže emocije.

„Tražio sam te. Godinama. Ne zato što si mi trebao. Ni da bih tražio bilo šta od tebe. Tražio sam te da te pitam da li sam ja još jedna greška od mnogih koje si napravio“, izgovarao je njegov odraz.

„Tražio sam te da ti se zahvalim na svim dečjim surovostima koje sam proživeo baš zato što si otišao. Tražio sam te da ti kažem da sam godinama nestajao preko leta, da bih svaki put na početku novog razreda pričao bajke o tome kako smo se provodili zajedno. Tražio sam te da ti kažem da je laganje teška idiotarija. I taman kad sam se umorio od traganja, taman kada sam pomislio da to što radim nema nikakvog smisla, pronašao sam te. I rekao sam ti šta sam hteo“.

Baš kada se u ostareloj glavi rodila misao da se posle svih ovih godina samoće san poigrava sa njegovim razumom, 25 godina mlađi on se okrenuo i zakoračio u hodnik. Poželeo je da skoči za njim, da ga zagrli i pozove imenom, poželeo je da ga uvuče u stan i posadi ga pred sebe, a potom počne da mu objašnjava šta se sve desilo i zašto ga je osudio na svet podjednako hladan, čak hladniji od njegovog, ali su se u tom trenutku vrata lifta zatvorila.

Potrčao je niz stepenice i bez daha stigao do ulaznih vrata od zgrade.

Prekasno.

Izašao je na ulicu i osvrtao se ne bi li video onog mladog sebe koji mu je tako jednostavno, neumoljivo, hladno, rekao svoju verziju istine.

Uzalud.

Po prvi put seo je na stepenice zgrade. Izvukao cigaretu. Zapalio je. Nije ga prenulo ni otvaranje staklenih vrata i koraci komšinice sa sprata ispod njega. Zurio je pravo ispred sebe dok ga je ona prekorno gledala i polušapatom govorila „divljak“, optužujući ga što kvari njeno savršeno nedeljno jutro, u kom će sama šetati ulicama grada i u nekom trenutku popiti kafu iz kartonske čaše, na klupi.

Vratio se u stan. Seo za računar i bespomoćno gledao u ekran.

A onda je naglo pala noć. Noć kakvu nikad do tad nije doživeo. Trenutak pre nego što je shvatio da je u potpunom mraku, kroz glavu mu je proletela misao „Danas će se desiti nešto lepo, nešto nepredviđeno, nešto što će ti promeniti ostatak života“. Nije bio siguran da li je uspeo da je izgovori. Samo je osetio noć.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s