GOSPOĐA I GOSPODIN L

Život gospođe i gospodina L bio je sastavljen od rituala.

To im je još jedino preostalo: Posle više od pola veka zajedničkog boravka pod istim krovom, iz njihovog porodičnog gnezda otišli su svi, na ovaj ili onaj način. Sinovi i kćerke u bolji život iz kog nisu imali nameru da se vrate. Čak ni kao turisti. Prijatelji, kumovi i komšije otišli su, jedno za drugim, u neki drugi život iz kog nisu mogli da se vrate.

Gospođi i gospodinu L ostali su samo rituali.

Mora se priznati da su ih imali dovoljno za dva života: Ritual zajedničkog ustajanja; Ritual zajedničkog umivanja; Zajedničkog doručka; Odlaska u šetnju; Čitanja novina; Hranjenja golubova; Ritual… Kad bolje razmislimo, imali su ih toliko da bi se samo od njihovog nabrajanja čitav roman mogao napisati. Svakako najvažniji bio je ritual njihove neskrivene ljubavi.

starac i starica pinterest

Ljudi koje su gospođa i gospodin L svakodnevno susretali, pomno su gledali kako dve starine odišu apsolutnom predanošću prema onom drugom. Bilo je i zavisti u tim pogledima. Nekad neskrivene.

On je nju pažljivo držao za ruku. Ili ona njega. On nikad nije dozvoljavao da ona sedne posle njega, ili da sama privuče stolicu. Ona nije dozvoljavala da njegova košulja pokazuje i najmanji znak izgužvanosti, ili dugmićima da otpadnu sa sakoa.

Ljubomorno su ljudi posmatrali vremešni par kako je sačuvao apsolutnu harmoniju tokom svih godina zajedničkog života. Oni su se svakog dana osmehivali jedno drugome, tiho govorili, klimali glavom i gotovo kao deca nevino se ljubili naočigled užurbanog i zgroženog sveta.

Lepo je bilo posmatrati skladno, uredno obučene celoživotne ljubavnike kako se oslanjaju jedno na drugo. Ko zna, možda ne bi znali ni da preguraju čitav dan jedno bez drugog. Ako su ikad to i uradili, svedoci tako neverovatnog događaja odavno nisu hodali ulicama namenjenim za obične ljude.

Gospođa i gospodin L naročito su voleli da jednom sedmično odu na ručak u obližnji restoran, u kom je već treća generacija vlasnika znala da će njih dvoje, zajedno, u nedelju, tačno u 14.30 ući na vrata i krenuti ka svom stolu. Tu će najpre pozdraviti konobara i zatražiti dve kafe. Srednje. S ratlukom i kiselom vodom. Potom će oboje pomno gledati u jedan jelovnik i na kraju poručiti uvek isto: Obaveznu teleću čorbicu, a potom bečku šniclu sa mešanim barenim povrćem i sezonsku salatu uz dve čaše mineralne vode. Za desert bi obavezno, uz prirodnu limunadu, pojeli po parče Saher torte. Ostali bi još tačno pet minuta, dok srede račun uz skromnu, ali obaveznu napojnicu. Zatim bi se zahvalili gazdi na ugodnom posle podnevu dok bi im on otvarao vrata i otišli u svoju obaveznu, poslepodnevnu šetnju do obližnjeg parka.

Ovaj njihov ritual nije ugrožavala ni sezona godišnjih odmora: njih dvoje su već decenijama odlazili u najpoznatije banjsko lečilište istog datuma kada bi restoran zbog sezone godišnjih odmora i potpuno opustelih ulica grada zatvarao svoja vrata na dve nedelje.

Po njihovom povratku, uvek u isto vreme, uvek istog dana, uvek nasmešeni i besprekorno sređeni smeštali bi se u svoje dve stolice i ispravljali uštirkani karirani stolnjak uz obavezno klimanje glavom osoblju.

Gospođa i gospodin L i ove godine uživali su u čarima banje koja ih je, kako su verovali, podmlađivala: Ne samo njihova tela, već i njihove duhove, njihovu ljubav. Svoje ponašanje nisu menjali ni u kom pogledu, a mnogi vlasnici banjskih objekata odavno su ih prepoznavali: ako ni po čemu drugom, ono po osmesima, ljubaznosti i držanju za ruke.

Svakog dana, posle uobičajenih jutarnjih rituala, odlazili bi na doručak, a zatim bi pola sata uživali u čarima bazena sa toplom vodom. Tokom šetnje su pažljivo birali staze i gledali da što više vremena provedu u hladovini, iako su i jedno i drugo nosili šešire na glavama. Potom bi se počastili sa po jednom kuglom sladoleda u poslastičarnici u centru banje, i krenuli nazad ka svom smeštaju. Lagano bi ručali, otišli na poslepodnevni odmor, a onda odlazili na tretman lekovitim blatom. Usledila bi runda zajedničkog rešavanja ukrštenih reči i lagana večera, pa još jedna šetnja i povratak u sobu. Gospodin L bi uvek puštao gospođu L da se prva okupa, pa bi se i on osvežio, a zatim bi legli u krevet, u kom bi zajednički čitali knjigu tačno 45 minuta. Bez reči bi se poljubili, ugasili svetlo, uhvatili za ruke i zaspali.

Dan nakon njihovog povratka iz banje svanula je nedelja. Tačno u 14 sati gospođa i gospodin L krenuli su iz svog stana u prizemlju ka restoranu. Uljudno su pozdravljali mlade parove što su im se javljali izražavajući divljenje prema uvek prisutnoj ljubavi. Trideset minuta kasnije stigli su pred restoran. Gospodin L uhvatio je kvaku ulaznih vrata, želeći da, kao pravi džentlmen, kao i svih prethodnih godina, prvi uđe i pridrži vrata gospođi L: Dama nikad ne ulazi prva u kafanu, ali u kuću uvek. Znalo se.

Uzalud.

Gospodin L pomislio je za trenutak da su ga stigle godine i da mu fali snage da otvori masivna vrata od punog drveta, kad je shvatio da su prozori restorana iznutra prelepljeni pak papirom. Pločica sa imenom vlasnika restorana bila je skinuta, a na svakom od vremešnih izloga spolja je bilo zalepljeno obaveštenje: „Zatvoreno zbog renoviranja“.

Gospodin L pogledao je zbunjeno gospođu L: po prvi put u životu nije imao rešenje za situaciju u kojoj su se našli. Njih dvoje nikad nisu nedeljom ušli u neki drugi restoran u gradu. Nisu čak ni znali za neki drugi restoran. Čak i kad bi znali, da li bi u tom restoranu imali na meniju teleću čorbicu, bečku  šniclu sa barenim povrćem i sezonskom salatom ili Saher tortu?

Nesigurno je uhvatio za ruku svoju životnu saputnicu. Bez reči su krenuli da se šetaju ka parku, kako bi makar taj deo rituala ispunili do kraja. Ponovo su ljubazno klimali glavom, a on bi povremeno, u znak pozdrava nekom naročito ljubaznom paru blago podigao svoj šešir dok bi se ona nasmešila i klimnula glavom. Baš kada su u predviđeno vreme bili pred raskrsnicom koja bi ih odvela u park, svet je počeo da im se raspada: Umesto staze sa drvoredom dočekala ih je narandžasta mreža i metalna konstrukcija sa velikom tablom: Pešaci, pređite na drugu stranu! Gradilište! Ispod upozorenja nalazila se fotografija nekog futurističkog objekta, imena investitora, izvođača  radova i nadzornog organa, datum početka i završetka radova, broj dozvole…

Gospođi L se u uglu levog oka zaustavila jedna suza.

Gospodinu L se u uglu desnog oka zaustavila jedna suza.

Po prvi put u svom životu osetio je slabost u nogama i kišobran, koji je svake nedelje po pravilu nosio „zlu ne trebalo“ je iskoristio kao štap. Po stisku ruke svoje verne pratilje shvatio je da je i njoj teško. Okrenuli su se u pravcu iz kog su došli i krenuli nazad, u svoja četiri zida. Gospodin L želeo je barem malo da nadoknadi pokvareno posle podne svojoj dami: Predložio je da u poslastičarnici tik iza ugla pojedu barem po parče Saher torte. Gospođa L je to odbila uz osmeh:

„Ko će ga znati da li oni znaju šta je to Saher… Pa postoje tek 25 godina“, rekla je vedro, trudeći se da ne pokaže svu tugu koja je obuzela.

Ni ostatak dana nije im išao na ruku: Najpre je, samo što su ušli u stan, ulice njihovog grada zahvatilo strahovito jako nevreme; Pola sata kasnije, nestalo je najpre struje, a nešto kasnije i vode. Gradski oci nisu hteli da rizikuju da u česme svojih sugrađana puste vodu koja nije mogla biti prečišćena zbog kvara u fabrici vode, izazvanog udarom groma.

Gospođa i gospodin L pokušali su da prekrate vreme rešavajući ukrštene reči uz svetlost sveća. Potom su večerali čisto onoliko koliko su morali. Večera bez čaja nije bila ono pravo – znala je to gospođa L.

Pred spavanje su se umivali „po starinski“, držeći jedno drugom ibrik s vodom: Najpre on njoj, potom ona njemu.

Legli su uz svetlost sveće, rešeni da barem zajednički pročitaju nekoliko strana knjige. Uzalud. Njihove prestare oči tražile su više svetla, ma koliko se oni trudili da prepoznaju slova.

„Vreme je“, progovorio je gospodin L, liznuo prste i izgasio sveću.

„Vreme je“, odgovorila je gospođa L i poljubila svog dragana.

Uhvatili su se za ruke i zaklopili oči.

***

„Mama, zar ti nije čudno što odavno nismo videli komšije iz prizemlja?“, pitao je dečak sa petog sprata, dok se s majkom vraćao iz supermarketa.

„Sigurno su se zadržali u banji“, odgovorila mu je dok su ulazili u zgradu. Pred vratima lifta osetila je težak, slatkast smrad koji je terao na povraćanje. Brzo je gurnula sina u lift i izvadila mobilni telefon…

Pola sata kasnije, policija je provalila kroz vrata gospođe i gospodina L. I dalje su se držali za ruke.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s