KUTIJE

U stanu gotovo da nije bilo više ničega. Tek pet velikih kutija, poslaganih jedna na drugu, na sredini prostorije koja je nekad bila dnevna soba. Ona i on su u toj prostoriji viđali prijatelje, odlučivali o važnim i nevažnim stvarima, svađali se, mirili, maštali o zajedničkom životu u starosti punom smeha i knjiga.

Na zidovima su se sablasno ocrtavale praznine koje su nekada bile popunjene njegovim crtežima i retkim filmskim posterima koje je ona pasionirano sakupljala još od osnovne škole. Čak ni na šanku koji je delio omiljenu prostoriju od kuhinje nije bilo uobičajenih čaša sa ceđenom limunadom.

Sve je mirisalo na kraj.

Sedeli su na podu, okrenuti leđima jedno od drugog, naslonjeni na kutije istovetno označene njegovim inicijalom i objašnjenjem sadržine: G – knjige i sitnice. Bili su umorni od izneverenih želja, propuštenih šansi, kompromisa. Umorni od nečega što je nekad davno bila njihova ljubav, ona što se “samo jednom u životu dešava”. Ona što se neprimetno i podmuklo pretvori u naviku iz koje su se oboje predugo plašili da izađu. Umorni od besmislene, a opet prećutne podele stvari. Jednostavno umorni. Ona od njega. On od nje.

Closky_All_the_ways_to_close_a_cardboard_box

“I, šta sad”, prekinula je mučnu tišinu koja je vladala njihovim poslednjim uporištem. Oteo mu se uzdah.

“Sad? Ne znam.”

“Kako ne znaš? Ti si uvek znao šta treba raditi u svakom trenutku”.

“To je bilo nekad”, branio se umorno uz još jedan uzdah.

“Ili si se samo pretvarao da znaš?”

Ćutao je. Osluškivao da li će čuti bilo kakav zvuk spolja, koji bi mu pomogao da lakše, sa što manje reči završi još jednu neuspešnu epohu svog života. Noć mu nije pomagala. Klubovi su bili odavno zatvoreni. Autobusi što su razvozili pijane tinejdžere odavno su završili poslednji krug i parkirali se u svojim garažama van grada. Tišina. Mrak. Dva saveznika zbog kojih se svaki udah odzvanja kao psovka.

“I”, ponovila je optužujuće. “Šta sad?”

“Sad? Ništa. Ti ćeš otići tamo gde si odlučila. Ja ću na svoju stranu”.

Pokušavao je da zvuči oporo, iako za to nije bilo pravog razloga.

“A onda?”

Bila je uporna.

“Zar je bitno?”

“Bitno je. Naravno da je bitno!”

Glas joj je odjekivao kroz prazne prostorije. Pokušao je da svojim tihim govorom uguši njenu pridiku.

“Onda opet ništa. Kada odemo odavde svako svojim putem, ti u svoja četiri zida, ja u svoja četiri zida, ćutaćemo. Ili ćemo pričati sami sa sobom. Buljićemo svako u svoj plafon do jutra i razmišljati da li je trebalo da prolazimo kroz sve ovo, ili smo ranije mogli da olakšamo živote jedno drugom.”

“Pfff”, otpuhnula je nezadovoljno. “Do sad nisam shvatila da si postao teški patetičar.”

Osvrnuo se ka njoj.

“Neko to zove drugačije”, rekao je i pridigao se.

“Taj neko je glup”, odgovorila je jetko.

Pogledao je kroz otvor kutije. Zavukao je ruku u kartonski bunker njihovih uspomena i iz njega izvukao krpenu kornjaču.

Ona je valjda u odrazu prozora videla šta je privio na grudi. Skočila je i besno otela dečju igračku iz njegovih nezgrapnih ruku.

“Ne diraj moje stvari!”

Delovao je nemoćno.

“Ali, to je moja kornjača!”

Pogledala ga je besno.

“Sve si mi uzeo. Kornjaču ti ne dam!”

Otrčala je do hodnika. Tamo se, okačena o kvaku, dosađivala njena duga kožna jakna. Strpala je kornjaču u džep iz kog je provirila jedna krpena noga.

Posmatrao je kako se besno vraća među kutije.

“Znaš li kada sam prvi put poželeo da nismo zajedno?”

Ćutala je. Kao i mnogo puta u poslednjih šest meseci.

“Kada si mi prvi put rekla da ne dolazi u obzir da u stanu držimo kornjaču kao kućnog ljubimca. Još uvek se sećam kako si govorila sa užasom o njihovom smradu i prljavštini, a da nisi imala pojma o čemu govoriš…”

I dalje je ćutala. Zurila je uporno kroz terasu. Čekala je da se oblaci raziđu i da mesec obasja ravni krov susedne zgrade. Često je u noćima kada je zbog njegovih dežurstava bila sama zamišljala kako će jednog dana, kad prestanu da žive kao podstanari, kupiti taj krov i garsonjeru smeštenu na njemu, kako će na krovu gajiti čitavu džunglu, mali privatni park…

To je bilo nekad.

Od te večeri – san je morao da bude zaboravljen.

“Ja sam poželela da odem od tebe kada si urlao na mene zato što sam kupila italijanske sandale.”

Ćutao je.

“Da li si ti normalna? Dve prosečne plate u ovoj jebenoj zemlji si potrošila na nekoliko kožnih kaiševa, dve platforme i par štikli… Tačno to si mi govorio… A te sandale su zvale moje ime danima pre toga. Kad god prođem pored njih u izlogu, one mi se obrate i kažu “Uzmi nas. Vidi kako smo lepe. Bićemo još lepše na tvojim predivnim stopalima”… Ali, kako balvan poput tebe da to shvati…”

Otvorila je svoju torbu i iz nje izvukla neseser sa svim i svačim. Iz njega je uzela bledožutu tableticu. Progutala je na suvo.

“Moraš li da gutaš ta sranja”, progovorio je dok je savijao cigaretu.

“Svako ima svoju slabu tačku. Ja tablete za spavanje. Ti cigarete. Uostalom, zar ti je bitno šta radim?”

“Jeste”, odgovorio je zbunjeno.

“Lažeš. Opet si patetičan. Fuj.”

Sad je ona zavukla ruku u kutiju i iz nje izvukla krpenu pandu. Prekorno ga je pogledala:

“Ne pomišljaj! Ovo je moje!”

Ponovo je žustro otišla do jakne i pandu nagurala u drugi džep.

“A zar panda nije bljak, fuj, patetika na kub”, upitao je zajedljivo.

“Idiote. To je panda. Moj. Panda.”

“Ali – ja sam ti kupio tog pandu.”

“Pa?”

Odmahnuo je i krenuo da uvuče ruku u kutiju. Zaustavila ga je žustrim pokretom njene malene šake.

“Ne diraj. Ovde nema ništa tvoje.”

“Ali, tu su moje knjige…”

“Nema tvojih knjiga. Nema tvojih stvari. Nema uspomena. Ničeg. Nema!”

“Molim te, nemoj da…”

“Ništa tvoje!”, dreknula je preglasno za noć.

Posmatrao je kako bes raste u njoj. Nije bilo važno da li će išta reći ili ne. Da li je to što je ona rekla istina ili ne. Shvatio je da tu više nema šta da traži. Okrenuo se ka prozoru, otvorio ga, povukao dva, tri dima u tišini, a potom bacio opušak u noć.

Smirio se.

Smirila se.

Pomirio se sa neizbežnim.

Pomirila se. Ili možda ne.

“I? Šta sad”, pitala je ponovo, po ko zna koji put te noći.

“Sad? Ništa. Jedno znam: Ja posle ovoga sigurno neću voleti”, odgovorio je zamišljeno, dok je zatvarao prozor.

“Bljak. Tvoja patetika počinje kod mene da izaziva nagon za povraćanjem. Vreme je da ideš”, rekla je hladno.

Pognuo je glavu i krenuo ka izlazu. Prestigla ga je i zgrabila svoju jaknu napunjenu krpenom kornjačom i pandom.

“Čuvaj se”, rekao je trenutak pre nego što je izašao.

Zalupila je vrata za njim. Bez potrebe. Čula je svaki njegov korak niz stepenice. Čula je otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata zgrade u kojoj su proveli pet godina svojih života. Čula je kako njegove cipele odzvanjaju niz ulicu.

Tek onda je pustila suzama da krenu niz obraz. Dugo. Neutešno.

“Govno jedno muško”, rekla je kad više nije bilo ničega u njenim očima.

Spustila je kutiju iz koje je on izvadio kornjaču, a ona pandu. Otvorila je. Ubacila pažljivo svoje mezimce. Pa jaknu. Potom je i ona zakoračila za njima. Najpre jednom nogom, pa drugom. Kutija kao da je rasla dok je ona ulazila u nju i spuštala kartonski poklopac za sobom.

Baš u trenutku kada je mesec pobegao, baš u trenutku kada je sunce po ko zna koji put ugrejalo njihovu dnevnu sobu, poklopac na kutiji se pomerio poslednji put.

U stanu više nije bilo nikoga.

Ni nje, ni njega. Ni kornjače, ni pande. Samo knjige. Gusto upakovane u pet kutija. I možda, ali tek možda – po neka uspomena sabijena između raznih korica.

(Priča je objavljena u multimedijalnoj, regionalnoj zbirci priča NOĆ u izdanju Ammonite Books)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s