ZABORAVLJAČ

Dobio sam posao. Konačno sam dobio posao. U ovo vreme, kada ne možeš ništa bez ozbiljne veze a zagazio si duboko u šestu deceniju svog života, gledaju te kao na otpad, a ne kao na radnika. U ovo vreme kada mladi lavovi sa fakultetskim, master i šta ti ja znam kakvim sve ne diplomama kidišu na svako radno mesto, na tebe poslodavci gledaju kao na istrošeni, polovni računar. Kao na automobil koji još nije dovoljno star da postane old-timer, ali je previše istrošen da ga neko vozi..

Dobio sam posao. Sjajan posao.

I to bez ikakve veze.

Video sam oglas na ulici. Samo što ga je neko stavio.

Priznajem, otkinuo sam čitav oglas, da bih smanjio konkurenciju.

Čak sam nekoliko sati tumarao gradom i skidao istovetne, neugledno odštampane oglase zalepljene za razne table, bandere, izloge propalih radnji.

Tako sam vrlo svesno umanjivao mogućnost da mi neko otme preko potreban posao.

A dobar je posao, zaista je dobar. I jednostavan.

Prosto mi nije jasno da neko želi da me plati za njega.

Obezbeđena mi je čak i obuka. Stručna, skupa obuka.

I podrška.

Dali su mi i avans.

Sjajan je to posao.

I lak.

Ne treba da čuvam ničiji restoran noću. Ni da obilazim i čuvam gradilište. Ne treba ni da sedim u trafici i prodajem cigarete i pivo polunadrogiranim klincima. To je, uostalom, zakonom zabranjeno.

Sve što treba je – da zaboravljam.

Sistematično. Svakodnevno.

I da o tome pišem dnevnik.

Dok ne zaboravim da pišem.

Ili dok ne zaboravim gde se dnevnik nalazi.

***

Iako se meni čini da je sve tako lako, ljudi koji me obučavaju kažu da moj posao ni izbliza nije tako jednostavan.

Njemu treba pristupati sistematično. Podeliti svoje pamćenje na određene delove. Kao, recimo, na police sa knjigama. I svakog dana sa polica treba skinuti, iscepati, spaliti, uništiti po jednu knjigu. Po jedno sećanje.

Sva moja sećanja podelio sam na četiri velike, prostrane police. Dao sam im, kao što mi je rečeno, imena: Epizodna sećanja; Semantička sećanja, Procedure, Prajming. Nisam ta imena ja smislio: Oni su me tome naučili. Polica Epizode je najveća. Prajming je najmanja. Ali i ona, tako mala, na sebi ima, koliko sam uspeo da procenim, nekoliko hiljada knjiga.

Ako je zaista istina da ja svakog dana treba da uništim po jedno svoje sećanje, da spalim po jednu zamišljenu knjigu, ovo je posao uz koji ću, zasigurno, dočekati penziju. Možda ga čak neću ni završiti.

***

Hteo sam da pokažem svojim poslodavcima da nisam neko ko će da zabušava na poslu. Treće ili četvrte nedelje uništio sam čak tri svoja sećanja sa police sa epizodama u jednom danu.

Oh sa kakvim uživanjem sam to učinio. Izabrao sam one najsvežije epizode: Dan kada sam izgubio posao posle 30 godina odanosti firmi. Dan kada su izvršitelji došli i rekli mi da moram da se iselim iz svog stana sa ženom. I dan kada se moja žena nije vratila kući.

Znam da su te epizode u pitanju jer sam, trenutak pre nego što sam počeo da zaboravljam prvu epizodu, pedantno zapisao naziv dela koje uništavam. I znam da sam osećao veliko zadovoljstvo dok sam zaboravljao već navedene epizode.

Izvestio sam prilježno, i moram priznati, s dozom ponosa, svoje poslodavce o uspehu koji sam postigao. I onda sam se iznenadio: Vrlo ozbiljno mi je zaprećeno da to više nikad, ni pod kojim uslovima ne radim.

“Naši ciljevi mogu biti ozbiljno kompromitovani izbegavanjem protokola koji je propisan. Držite se procedure do najsitnijih detalja. Ukoliko još samo jednom napravite ovu vrstu prekršaja bićete otpušteni”, zapretili su mi.

Valja posao čuvati.

I verujte mi, nije mi bilo teško da ih poslušam.

Onog trenutka kada sam sledećeg jutra ustanovio da sam vanredno, kao podsticaj, dobio novu uplatu i pri tom vikend u obližnjem spa centru, rešio sam da se strogo, strožije nego bilo ko drugi, pridržavam pravila.

***

Zaboravljam već vrlo dugo. Toliko dugo da ne mogu da se setim kada sam počeo ovaj posao. Sve je u redu. I dalje svakih 15 dana, bez greške, primam svoj honorar, sasvim dovoljan da jedem, pijem.

Ljudi koji su me zaposlili veoma su zadovoljni mojom predanošću i odgovornošću. Pre nekoliko dana su me pozvali i pitali da li znam pored koga sam prošao na ulici tog jutra. Moj odgovor je bio kratak. Ne. Pitali su me da li sam siguran u svoju tvrdnju. Moj odgovor je ponovio bio kratak. Da.

Pozvali su me da dođem u sedište firme. Dugo su me pregledali. Stavljali su mi neke žice na glavu. Onda su mi dali da popunjavam neke papire. Pa su ponovo razgovarali sa mnom. I na kraju ponovo pitali da li znam pored koga sam prošao na ulici tog jutra. Morao sam da ponovo izgovorim ono jednostavno “ne” i da ih pitam zbog čega su toliko uporni u svom pitanju. Rekli su mi da me je tog jutra na ulici pozdravio čovek koji je takođe angažovan u njihovom drugom, potpuno odvojenom istraživanju. Moj kum. Šta god to značilo.

***

Odlično napredujem!

To su mi priznali i poslodavci!

Danas mi je prišao neki čovek sa ženom i pitao me da li sam odavde. Odgovorio sam mu potvrdno. Onda me pitao gde se nalazi autobuska stanica. Morao je da se vrati u svoj gradić u unutrašnjosti što pre. Nisam pitao za razlog.

Nisam mogao da se setim gde je autobuska stanica.

Nisam mogao da se setim ni gde je železnička stanica.

Ni aerodrom.

Ništa od toga nisam mogao da se setim.

Interesantno: Nikad nisam uništavao knjige/sećanja sa epizodama putovanja. Niti knjige o gradu u kom živim ceo svoj život. Valjda.

Poslodavci su mi rekli da je to potpuno normalno i da moj organizam sada spontano briše neke epizode koje mu nisu potrebne za funkcionisanje u izmenjenim okolnostima svesti. Nisam razumeo šta su mi rekli, ali sam po njihovim osmesima shvatio da su zadovoljni.

Novac i dalje dobijam.

***

Moram priznati da sam se jutros pomalo uplašio: Probudio sam se i ubrzo potom krenuo napolje, da uzmem nešto što bi trebalo da pojedem tokom dana.

Posle samo nekoliko koraka shvatio sam da ne znam gde treba da idem po hranu.

Primetio sam da me ljudi gledaju zabrinuto, iznenađeno. Bilo mi je pomalo neprijatno kada su mi prišla dva čoveka u istim odelima, sa nekakvim velikim značkama i pitali gde živim i zašto se nisam obukao.

***

Pišem. Po navici. Zapravo ne znam zašto pišem. Ne znam ni zašto držim otvorenu svesku na stolu. Ne znam ni koliko dugo je držim. Pokušao sam da se setim ko mi je dao svesku, ali uzalud.

Na telefon mi je upravo stigla poruka. Piše “Na vašem računu sada se nalazi 1.780.000.” Ne znam odakle mi račun. Ne znam ni odakle mi tolike pare. Zaboravio sam zašto ih dobijam.

***

Celu noć sam proveo gledajući u plafon. Znam da je trebalo nešto drugo da radim. Boli me unutra. Iz mene se čuje nekakvo čudno zavijanje. Verovatno treba nešto da jedem. Vodu sam pio iz ruke. Nisam mogao da nađem ono… u šta se voda sipa… Da, sigurno treba da jedem. Ali, ne znam gde je… Hrana? Zaboravio sam.

***

Moram da idem napolje. I moram da pišem. Znam da moram. Ali ne znam zašto. Ne sećam se. Zaboravio sam. Valjda mi je to neko objasnio. Na računu sad imam još više nečega. Šta god da je račun. Idem napolje.

***

Nije mi dobro. Nije mi dobro. Nije mi dobro. Ni u glavi. Ni u telu. Nije mi dobro.

***

RUkasama piPŠe a ja ne znam štesmahto

***

U glavnoj sali gradske mrtvačnice vukao se težak vonj leševa pomešan sa jakim mirisom formal-aldehida. Ni posle 20 godina u službi viši policijski inspektor, gospodin P, nije mogao da podnese taj miris, pa bi svaki put na ulasku u mrtvačnicu stavljao ispod nozdrva neko jako sredstvo sa mentom.

“I? Da li se zna ko je ovaj jadnik?”, pitao je asistenta glavnog patologa gledajući u leš koji je već dva dana bio nepoznanica za čitavu policiju u gradu.

“Ne inspektore. Kod sebe nije imao nikakva dokumenta.”

“Tragovi nasilja?”

“Ne. Ni to.”

“Infarkt?”

“Ne, patolog kaže da nije ni to: Nije bilo karakterističnih modrica na grudima ili na glavi… Ni obdukcija nije pokazala ništa neobično. Osim pomalo zapuštenih bubrega i praznog želuca.”

“Ne bih rekao da je umro od gladi…”

“Nije. On bi bez hrane mogao da izdrži barem još 15 dana bez ikakvih problema.”

“Pa dobro, a šta kaže patolog? Zašto je ovaj jadnik mrtav? Nije moguće da se čovek tek tako ugasio na klupi u centru grada?”

“To je najčudnije.”

“Zašto?”

“Patolog tvrdi da je naš nepoznati prijatelj zaboravio da diše.”

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s