– Da nisi previše velika da bi spavala u krevetu sa plišanim igračkama?

– Nisam.

– Kako nisi? Venčali smo se pre godinu i po dana!

– I?

– Zar ti trebaju plišane igračke?

– Da mi ne trebaju ne bih spavala s njima.

– I sa mnom.

– Molim?

– I sa mnom, kažem. Spavaš i sa mnom.

– Da, pa?

– Pa ti i ja trebam?

– Valjda, otkud znam.

– Čekaj, plišane igračke ti trebaju u krevetu?

– Da.

– A ja ti “valjda, otkud znam” trebam?

– Da. Tako nekako. Valjda.

– A šta ako ti kažem da mi plišane igračke smetaju?

– Ništa.

– Kako to misliš “ništa”?

– Lepo. Mislim “ništa”.

– A šta ako ja rešim da ne spavam s tobom dok iz kreveta ne izbaciš plišane igračke?

– Onda nećeš spavati sa mnom.

– Ali, ja sam tvoj muž!

– Jesi.

– Kako možeš da porediš mene i plišane igračke?

– Ne poredim. Ti si živo biće. Igračke su igračke.

– Ja sam živo biće, ali su tebi igračke važnije od živog bića s kojim deliš ova četiri zida i onu sitnicu koju nazivamo životom.

– Otkud ti ta ideja?

– Koja?

– Ta, da su mi igračke važnije od živog bića.

– Valjda misliš – mene.

– Valjda.

– Ti si izgovorila tu “ideju”.

– Nisam.

– Da te podsetim: Nema ni minut da si rekla “nećeš spavati sa mnom”.

– Kakve to ima veze sa važnošću?

– …

– Zašto sad ćutiš?

– Zato što te ne razumem.

– Šta ne razumeš?

– Ne razumem šta hoćeš od mene

– …

– Zašto sad ti ćutiš?

– Zato što… Hoću da odeš.

– Molim?!?

– Hoću da odeš.

– Ne razumem. Gde da odem?

– Gde god hoćeš. Samo idi.

– Dobro. Idem u radnu sobu da pišem. Ionako ćeš biti srećnija sa svojim…

– Ne, neću da ideš u radnu sobu i pišeš. Hoću da ideš.

– Kako to – idem?

– Lepo: Ideš. Uzmeš kofer iz ostave, odneseš do svog ormara, otvoriš i ormar i kofer, staviš stvari u kofer, uzmeš žilete i četkicu za zube i losion i dezodorans i parfem, uzmeš onaj svoj smešni kompjuter iz radne sobe i sve to staviš u svoj kofer, a onda – odeš.

– Čekaj, ti se… Šališ?

– Ne.

– Želiš da odem?

– Da.

– Zauvek?

– Da.

– Želiš da tvoj muž, čovek s kojim deliš sve – ode?

– Da.

– Zašto?

– Zato što me ucenjuješ. To ne radi čovek koji te bezrezervno voli.

– Ali, kako da te bezrezervno volim kada su ti igračke važnije od mene?

– Jednostavno: Voliš. Kad bezrezervno voliš onda, ne pitaš da li te i koliko voli ona druga osoba. Onda sa njom deliš sve i ne očekuješ da ti ona istom merom vraća. Ne pitaš je kad će početi da to radi. Ne govoriš svoja očekivanja. Samo se daješ. I ne tražiš ništa zauzvrat, nego uzimaš ono što ti se daje. Zato, baš zato želim da odeš.

– Zašto? Pa nas dvoje delimo sve.

– Ja ne delim sve sa tobom.

– Kao na primer?

– Plišane igračke. One su moje.

– Dobro, to je smešno…

– Nije. A… I ne volim te nešto u poslednje vreme. Topliji mi je Tedijev zagrljaj nego tvoj.

– Ko je Tedi?

– Moj plišani medved. Idi.