KLAVIRŠTIMER

Svaki put kada bi došao kod Nje, ponašao se potpuno isto. Na licu bi mu bez prestanka i posustajanja lebdeo umereno ljubazan, nimalo mističan, svakako veoma pristojan osmeh. Kretao bi se prigušeno, brzo i gipko, bez reči, a njegov rad bio bi veoma tih, ponekad gotovo nečujan, bez obzira na količinu zvukova koje je tokom posla proizvodio.

Važio za veoma ljubaznog i krajnje stručnog majstora svog posla, sa gotovo neverovatnim preporukama, ali ga to nikada nije opilo. Vremena su bila teška, ljudi su se sve više opredeljivali za druge instrumente, a i oni malobrojni, koji bi znali da je klavir instrument nad instrumentima, sve ređe su svirali svakodnevno.

Ona mu je bila naročito važna: Već nakon druge njegove posete, rekla mu je da će On dolaziti tačno određenih datuma, na početku grejne sezone i na početku leta, bez najave. “Klavir je uvek tu”, jednostavno je objasnila svoju odluku.

Kada bi došao kod Nje, najpre bi u pretsoblju na komodu spustio svoju malu, očuvanu, čistu, negovanu kožnu torbu sa alatom. Pažljivo bi okačio svoj iznošeni, ali ipak elegantni kaput, a zatim, u znak poštovanja klimnuo glavom kućnoj pomoćnici kojoj posle toliko godina nije znao ime, iako je dva puta godišnje dolazio na istu adresu.

I ponašanje pomoćnice je bilo ritualno isto: Uvek bi mu izgovorila samo jednu, od slova do slova isto intoniranu rečenicu: „Gospođa će vam se brzo pridružiti, da li ste možda za čaj?“, a onda bi mu rukom pokazala da uđe u raskošni salon, na čijoj sredini je stajao predivan, besprekorno očuvan koncertni klavir, star gotovo dva veka.

On bi uvek odrečno odmahnuo glavom i zahvalio se, a onda prišao umetničkom remek-delu.

Sa strahopoštovanjem bi podigao poklopac i sa dirki od ebonovine i sandalovine skinuo zelenu čoju koja je ljubomorno krila 88 savršeno izvajanih, identičnih skloništa za 52 tona i 36 polutonova. Duboko bi udahnuo na nos, otkrivajući miris klavira pomešan sa mirisom Njenih ruku.

Nežno bi potom podigao pokrivač 242 santimetra dugačkog instrumenta i pažljivo posmatrao liveni okvir unutar drvene rezonatorske kutije, okvir na kom su bile razapete žice. Gledao ih je dugo, pažljivo, od onih što su proizvodile najdublje tonove, sa dodatnim namotajima bakarnih niti, do onih najtanjih, nežnih, gotovo nevidljivih, koje bi se poigravale sa najvišim tonovima.

Ispitivao bi, ništa manje detaljno, drveni rezonator od jelovine i pokušavao da na njemu vidi i najmanju promenu, trag vremena. Potom bi zagledao korpus i rebra klavira i shvatao da su u njemu uvek budila iskreno divljenje prema majstorstvu koje je u svojim rukama imao potpuno nepoznati čovek, zaslužan za kreaciju najboljeg koncertnog klavira ikad viđenog u krugu od barem 800 kilometara.

Ništa manje pažnje nije poklanjao ni čivijama, drvenim batovima obloženim filcom, mehanizmu, papučicama…

Uživao bi. I čekao na Nju. Kao po nekom prećutnom dogovoru, iz torbe bi uzeo alat čvrsto uvezan u jelensku kožu i razvio ga na stočiću pokraj klavira. I baš kada bi u ruke uzeo poseban ključ, koji je ljubomorno čuvao već 33 godine i zvučnu viljušku, na vratima salona pojavila bi se Ona.

Uvek nasmejana, guste, crne, kovrdžave kose pokupljene u neku vrstu punđe, diskretnog osmeha, vrelog pogleda, belog, nežnog vrata, odevena u crnu koncertnu haljinu kreiranu očigledno po njenim merama, sa izrezom koji bi dozvoljavao njenim nogama potrebnu energičnost, a stopalima kretanje po papučicama klavira, sa komotnim rukavima koji bi davali slobodu njenim savršeno oblikovanim rukama da virtuozno lete po dirkama.

Pružila bi mu desnu ruku, on bi je spremno i nežno prihvatio, ovlaš približio svojim usnama i u isto vreme tiho izgovorio “Gospođo, moje iskreno poštovanje. Predivno izgledate”. Ona bi se diskretno nasmejala pokazujući dva niza besprekornih zuba, odmahnula levom rukom rekavši “Preterujete, kao i uvek.”

Svaki put želeo je da joj kaže da ne preteruje, da izgleda savršeno i nepromenjeno, da su očito muzika i njen veličanstveni klavir zaslužni za sav sjaj koji zrači. Hteo je mnogo puta da odredi njen instrument i Nju kao antipod Dorijanu Greju i njegovoj slici, ali se plašio da uopšte krene u takvo poređenje Dobra i Zla.

Zato bi ponovo uzeo zvučnu viljušku, osmehnuo se rekavši “Čeka me posao” i onda seo za klavir, kucnuo zvučnom viljuškom o rub kućišta, poslušao jedva čujan kamerni ton, a onda nežno obgrlio prvu čiviju svojim starim, pouzdanim ključem i drugom rukom pritisnuo dirku klavira koja bi proizvela isti taj, kamerni ton, A1: Dirku prve oktave.

Pažljivo bi gledao na smenu u žice, čivije, i njihovo ležište, izrađeno od deset slojeva laminiranog, tvrdog drveta, dok bi podmetao gumene kajle pod žice i prebacivao ključ s jedne na drugu čiviju, slušajući posvećeno koji ton izlazi iz kućišta nakon što pritisne svaku dirku ponaosob. Čekao bi uvek po par sekundi, zatvorenih očiju, dišući na nos, tiho, gotovo ne želeći da uzimanjem vazduha poremeti čarobnu harmoniju. Na instrumentu koji je nekad davno proizveo nepoznati učenik najboljeg učenika slavnog Gotfrida Zilbermana, nije bilo mnogo posla. Ali, to nikako nije značilo da bi imao i trunku prava da preskoči ijednu dirku, ijednu čiviju, ijednu žicu. Na kraju, tako bi kraće vreme proveo uz Nju. A viđao je samo dva puta godišnje.

Ona bi za to vreme sedela i gledala netremice u Njega, ispijajući šolju čaja od jasmina, skuvanog u međuvremenu i unetog isto tako nečujno u salon. Bila je svesna da čovek pred njom istinski voli instrumente o kojima se stara i da im uvek poklanja deo sebe, deo svog života. I to je bilo sve što je znala o njemu.

On Njoj nikad nije rekao da je nekad davno i sam sedeo u koncertnim dvoranama širom Evrope i krao uzdahe gospođa iz visokog društva svojim izvođenjem Rahmanjinova, Hačaturijana, Mocarta, Šopena, Betovena. Samo Baha nije voleo da svira. U njemu nije osećao ljubav i umetnost. Osećao je tehničko savršenstvo, matematičku preciznost, obavezu koju svakodnevno moraš ispunjavati kako bi jednog dana postao virtuoz. Onog dana kada je položio poslednji ispit na Konzervatorijumu zakleo se da nikada više ni na jednom nastupu neće odsvirati nijednu Bahovu tokatu ili fugu.

Jedne noći, vraćajući se s koncerta na kom je tri puta morao da izađe na “bis”, napravio je glupu, infantilnu grešku: Kada je prelazio preko prometne raskrsnice, tokom dana uglavnom zakrčene bezbrojnim automobilima sa nervoznim vozačima, nije uradio ono što i deca u vrtiću znaju da moraju učiniti: Nije pogledao da li nailaze neka kola. Uostalom, ponoć je odavno prošla, sve je čekao još jedan radni dan.

Udarac je bio jak i iznenadan. Njegovo vitko, ne previše jako telo, praktično se odvojilo od zemlje i kao izgužvani bačeni papir poletelo kroz vazduh. Prilikom pada izlomio je svaku falangu na prstima svoje leve šake i tako zauvek završio svoju koncertnu karijeru.

Dugo vremena nije mogao da se pomiri da više neće nastupati. Redovno se, više od godinu dana, pojavljivao na koncertima i najavljivao svoj povratak na scenu. Isprva su mu verovali, sve dok se na Novogodišnjem koncertu u publici nije pojavio ugledni hirurg i sa autoritetom u glasu izjavio kako je šteta što više nikada neće slušati virtuoza kao što je on.

Ubrzo mu je solidarno ponuđeno da bude profesor u školi koju je i sam pohađao, ali on nije želeo da prihvati poziv: “Milostinja mi ne treba”, govorio je uz izvinjenje i zahvalnost na ponuđenom.

Onog dana kada mu se ušteđevina istopila, rešio je da se odseli iz grada, iz zemlje i posveti se još jedinoj stvari koju je mogao da radi, i zahvaljujući kojoj se izdržavao za vreme studija: Štimovanju klavira.

Najpre je u lokalnoj nižoj muzičkoj školi besplatno naštimovao sva pijanina i polukoncertni klavir u sali za nastupa, odavno zaboravljen. Nekoliko dana kasnije pozvao ga je direktor škole. On mu je i dao prve preporuke i otvorio nekoliko važnih vrata. Za manje od godinu dana, šttimovao je klavire svim poznatim ličnostima u prestonici: Od kvazi-kompozitora, preko uticajnih biznismena i umišljenih političara za koje je posedovanje klavira bilo pitanje prestiža, do ozbiljnih umetnika.

A onda mu je vrata otvorila i Ona. Sa svojim veličanstvenim, gotovo dva veka starim koncertnim remek-delom nepoznatog majstora. Sa svojim veličanstvenim osmehom, prelepom crnom kovrdžavom kosom i zanosnim izgledom. Sa svojim veličanstvenim rukama ispod čijih prstiju su se dirke njenog instrumenta potpuno pokoravale.

Svaki put kada bi završio svoj posao kod Nje, pedantno bi složio svoj alat, vratio na kraju zvučnu viljušku, okrenuo se ka toj lepotici i ispotiha izgovorio “Madam…” pokazavši uz naklon prema klaviru. Ona bi se uz blagi poklon pridigla iz stolice i sela ispred dirki, pogledala bi ih sa jedva vidljivom dozom strahopoštovanja, udahnula i postavila svoje šake za klavijaturu. I tada bi počela magija.

Šta god da je svirala, svet oko nje bi se potpuno promenio. Navirale bi na smenu slike tuge i strasti, života i smrti, ljubavi i mržnje, vreline i ledene hladnoće. Smenjivali bi se mirisi najlepših cvetova i najzanosnijih žena ikada zamišljenih. Dan bi se pretvarao u noć, pa potom ponovo u dan zbog njenih prstiju i stopala, kojima je plesala po tri papučice, na smenu prigušujući i oslobađajući zvuke što su dopirali iz harfe položene u dvadeset godina sušeni ram od sandalovine.

I tu bi se magija završila.

“Savršeno. Kao uvek”, izgovorila bi Ona uz osmeh, misleći na harmoniju i učinak klavirštimera.

“Savršeno. Kao uvek”, izgovorio bi On uz osmeh, misleći na Njenu izvedbu.

Odložio bi šolju sa čajem, spakovao alat, ponovo se naklonio zanosnoj pijanistkinji. Poljubio bi joj još jednom ruku, nakon čega bi se Ona okrenula i otišla iz salona, a on se okrenuo ka pretsoblju gde ga je čekala Njena pomoćnica sa kovertom u rukama. U koverti je pedantno složen bio njegov honorar, uvek plaćen potpuno novim novčanicama.

I tako iz godine u godinu. Svakih šest meseci.

Tog jutra pažljivo je brojao zapise iz svoje beležnice u kojoj su se nalazili podaci o svakoj njegovoj mušteriji.

Obukao se svečano: Pedeseti put će ući u kuću predivne žene. Pedeseti put će se susresti sa Njom i Njenim veličanstvenim koncertnim instrumentom. Proverio je poslednji put da li su cipele koje je obuo besprekorno uglancane, potom je u levu ruku uzeo torbu sa alatom, otvorio vrata, zadržao ih nogom, u desnu ruku uzeo povodom pedesetog susreta posebno dizajniranu bombonjeru i izišao iz svog stana. Vrata su se glasno zatvorila, jezičci brave su odmah osigurali njegov životni prostor, a on je sa osmehom i dozom strepnje krenuo ka svom odredištu.

Bombonjera napravljena u najboljoj konditorskoj radnji, specijalizovanoj za izradu čokolodanih pralina bila je pažljivo upakovana. Želeo je da Joj konačno nešto pokloni. Nešto što bi pokazalo sva njegova osećanja, a opet nešto što bi bilo dovoljno pristojno i otmeno. Čokolader je bio zadivljen idejom neznanca koji nije žalio para za polon: U kutiju u obliku klavira, izrađenu od najkvalitetnijeg drveta na koje je čekao dva meseca, bilo je upakovano tačno pedeset čokoladnih pralina u obliku instrumenta nad instrumentima. Svaka od pralina bila je drugačijeg ukusa, sa zajedničkom notom najkvalitetnije crne čokolade, proizvedene po posebnom receptu. Svaki klavir bio je besprekorno upakovan u papir na kom su prehrambenom bojom bile ručno oslikane zvučne viljuške.

Šta ako joj se ne svidi? Šta ako je preterao i uzeo sebi previše slobode? Bilo je kasno za odustajanje. Nikada brže nije došao pred njena vrata.

Pozvonio je. Otvorila je pomoćnica. Ćutke se pomerila u stranu, kako bi ušao, ostavio torbu sa alatom, potom odložio i bombonjeru i okačio svoj sako.

“Da li ste za čaj?”, upitala je Pomoćnica i pokazala mu da uđe u salon. Uznemirio se. Zakoračio u prostoriju na čijoj sredini je stajao klavir. Njemu potpuno nepoznat. Star. Oljušten. Pun prašine. Zelena čoja virila je ispod poklopca – čuvara 88 dirki. Srednja papučica, kojom je Ona obuzdavala divlju, neukroćenu prirodu svog instrumenta gotovo da se odlomila.

“Šta je ovo? Čiji je ovo klavir? Gde je Gospođa?”, u neverici i strahu izgovorio je Klavirštimer i okrenuo se ka Pomoćnici.

“Gospođa je umrla. Pre pet meseci”, Pomoćnica je odgovorila suvo, praznog pogleda. “Pre nego što je ispustila svoju dušu zaklela me je da Vas primim i predam Vam klavir.”

“Kako mislite da mi predate klavir?”, pitao je mehanički, pokušavajući da shvati informaciju koju je dobio, da upije molski zvuk rečenice koju je izgovorila Pomoćnica.

“Tako. Da Vam ga predam”, odgovorila je ona i nečujno, kao i 49 puta pre toga stavila na stočić čaj od jasmina. Iz džepa svoje uniforme izvukla je i kovertu sa novim, besprekorno složenim novčanicama: “Nemojte se ljutiti, ali imam mnogo posla i moram da idem. Ovo je za Vas”, rekla je, okrenula se, otišla u pretsoblje, obula svoje starinske cipele, ogrnula lagani, crni blejzer i izašla iz kuće. Na izlasku je dovoljno jasno izgovorila “Zbogom”.

Klavirštimer je sa strahopoštovanjem podigao poklopac i skinuo zelenu čoju. Osamdesetosam nekada savršeno izvajanih dirki izgledale su staro, istrošeno. Baš kao i pokrivač od sandalovine ispod kog se nalazio liveni okvir rezonatorske kutije.

Otvorio je mehanizam, pogledao u čivije koje su izgubile svoj sjaj. Iz svoje torbe uzeo je dragoceni ključ i zvučnu viljušku.

Ovo je morao da uradi. Zbog Nje. Zbog svih tonova koje je taj divni instrument napravio. Zbog slika i svetova koje je opisao. Zbog Njenih predivnih ruku. Zbog Njene predivne kose. I haljine u kojoj se tako graciozno kretala.

Duboko je udahnuo, kucnuo zvučnom viljuškom o rub kućišta, proizveo kamerni ton i strpljivo, nežno postavio ključ na prvu čiviju. Zažmurio je. Klavir nije smeo da umre.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s