Ne trebam ti više.
Odavno si naučila
Kako se ni pod kojim uslovima
Ne gubi ravnoteža
Kako se zaobilaze bezdani
Kako se hoda po ovom glibu
A da se koraci ne izgube
Da se stopala ne zaprljaju

Ne trebam ti više.
Uvežbala si osmeh kojim dobijaš
I ono što nikad ne bi tražila
Rečenice koje ništa ne znače
A svi vole da čuju znaš napamet
Pokret leve ruke je savršeno prirodan
Povremeni treptaji nesigurnosti vidljivi su
Valjda
Samo još meni
A ti dobro znaš da je svaka tvoja tajna
Sigurna kod mene.

Ne trebam ti više.
Savršeno balansiraš
Braneći se istovremeno od vetra
I svakojakih agregatnih oblika vode
Koji tuku po tvom nagom telu
Sakrivena pored jarbola
Koji ponosno
Mada sa izvesnim malim poteškoćama
Nosi steg naše slobode

Ne trebam ti više.
Mogu još samo mojim naslednicima
Jednog dana
Uz vatru i kukuruze
Ukradene u obližnjem polju
Da pričam
Kako sam te čuvao
Učio
Trpeo tvoje greške
Pridržavao za ruku
Dok si prvi put koračala
Po nevidljivom užetu
Iznad velikog rascepa
Naravno
Pod uslovom da se ne setiš
Kako je moje svedočenje
Ipak
Nepoželjno
Makar ti potomci o kojima govorim
Bili zajednički.

Ne trebam ti više.
I to me, uistinu plaši.

A. Bećić (Post Mortem, 20….)