Nestali smo
Pre nego što smo nastali
Rekao je zamišljeno
Poslednji usamljeni čovek na svetu
Poslednjoj usamljenoj ženi na svetu
Dok je po ko zna koji put
Mirnim rukama
Popravljao ostatke svog života

Nestali smo
Prošaputala je
Zamišljeno dok je maštala kako
Svojoj nerođenoj ljubavi plete šal
Koji bi ga
Od straha sakrio
I kapu
Koja bi ga nevidljivom učinila

Šteta.
Tvoje oči vredele su koliko i čitav svet
Dodao je
Kao da je upravo u obližnjem supermarketu
Upitao gde se prodaje kućna hemija

Nisi ih zaslužio
Odgovorila je
Trudeći se da ne razmišlja o tome
Koliko je besanih noći
Zbog njegovih reči provela
Čisteći ih od suza neisplakanih

Biće da si u pravu
Pomirljivo je uzdahnuo
Ustao, širom otvorio prozor
I kroz njega ponovo bacio ostatke svog života na ulicu
Ljut što više ne može da ga sklopi na pravi način:
Uvek je (tamo gde je trebalo srce da stoji)
Ostajala jedva vidljiva
Rupa
Toliko sitna
Da je samo on video

Biće da sam u pravu
Ponosno je zaključila
Ustala, širom otvorila vrata
I ostavila ga
Peti put tog dana