„Dobar dan. Imate li, možda, srce viška?“, čula je gospođa S samo trenutak nakon što je zvonce upozorilo da je u prodavnicu ušla nova mušterija.

„Srce? Kako to mislite „srce“? Mi ne prodajemo tako nešto“, odgovorila je čoveku koji je stajao pred njom.

„Šteta. Nadao sam se da ću možda ovde, kod vas pronaći srce viška…“, odgovorio je neznanac sa prstohvatom tuge u glasu.

Posmatrala ga je svojim još uvek zanosnim i zavodljivim očima, koje su celog njenog života kao oluja osvajale muškarca za muškarcem. Te oči su, zajedno sa neodoljivim, iskrenim, širokim osmehom, topile najledenija srca.

„Ovo je, gospodine, pekara. Mi ovde imamo samo peciva, burek, poneki kolač, knedlu. Hoćete možda knedlu sa šljivama? Iste su kao i domaće…“, rekla je neznancu, gotovo okamenjenom na ulaznim vratima.

„Ne, hvala vam. Nije mi do knedli“, odgovorio je stidljivo. Njegovo odavno previše puta nošeno odelo zgrčilo se u trenutku kada se osvrnuo po radnji. Dok su se na njegovom licu oslikavale bore, urezane u lice pre mnogo godina, posmatrao je zidove razočarano, kao da je tužan što neće naći srce viška. Srce koje je nabavio upravo tu, nekada davno.

Ona se naslonila na pult i pogledala ga pažljivo. Pre mnogo godina za tim čovekom bi se okrenula na ulici. Sa tim čovekom bi pre mnogo godina vrlo rado sedela i razgovarala, zavodila ga svojim osmehom, gutala ga svojim očima.

„Gospodine“, pozvala ga je dok je on zamišljeno zurio u jednu tačku na zidu iza nje. Trgnuo se:

„Recite, lepa ženo?“, odgovorio je bez trunke flerta, više konstatujući da stoji pred osobom suprotnog pola, veoma primamljivog izgleda i pored godina pažljivo spakovanih u njen težak život.

„A šta se desilo sa vašim srcem pa tražite srce viška?“, pitala je šeretski.

„Izgubio sam ga“, saopštio je sa notom kajanja.

„Pa zar niste odmah primetili da ste ga izgubili?“

Pogledao je prekorno:

„Naravno da jesam. Zato ga i tražim. Srce viška je teško naći. Veoma teško“, dodao je gotovo ljutito.

„Oprostite. Nisam htela da vas naljutim. Samo sam želela da vas pitam kako ste ga izgubili, ništa više…“, zbunjeno je odvratila, iznenađena njegovim oštrim glasom i promenom lica: Od prijateljskog, pomalo izgubljenog, zbunjenog čoveka, prema kom možete da osećate čak i sažaljenje, pred njom se odjednom pojavio osoran stranac.

„To nije vaš problem! Samo sam vas pitao: Da nemate srce viška?! Vi ste odgovorili da nemate. To je sve što sam hteo od vas!“, gotovo da je dreknuo na nju.

Nije želela da se sukobljava sa neznancem.

„Još jednom, oprostite. Pošto nemamo srce viška, da li ste možda raspoloženi za lenju pitu? Ili štrudlu s makom…“

Čovek koji je samo par minuta pre toga ušao i sa skrušenošću zamolio za pomoć postao je čista zver.

„Šta još treba da uradim da biste shvatili da nisam došao da jedem u vašoj poslastičarnici?!“, zaurlao je gotovo nestvarno jakim glasom.

Plamen se ugasio u njenim očima. Sa lica je nestao osmeh. Zadrhtala je. Pomislila je za trenutak da je savladava strah. Da će ponovo, baš kao ranije tog jutra, biti kriva što se njen sin uspavao i nije otišao na vreme u školu. Da će biti kriva što se bojler pokvario i nema dovoljno tople vode. Zakoračila je nazad, i gotovo nesvesno se jedva primetno spustila, sakrivajući se od očovečenog zla na vratima njene prodavnice iza zida koji je samo ona videla.

„Neću da je-dem! Hoću srce viška! Srr-ce vii-šška!!!“ cepao je svojim glasom mali, skučeni prostor, do malopre privlačan, ali previše star muškarac.

Zid iza koga se tolike godine uspešno sakrivala od svih zlovolja, zid koji je štitio od optužbi, psovanja, uvreda, nestajao je kao da je napravljen od snega izloženog iznenadnom, besnom naletu vrele vode.

Dok je – sada je već bila sigurna u to – sam đavo u maloj pekari tražio srce viška sa sve većom rešenošću da ga na kraju iščupa iz njenih grudi ostala je sama. Nebranjena. Gola. Bez zida. I baš u trenutku kada se spremala da se preda, u trenutku kada nije znala kako da se odbrani od sve nesnosnijeg urlika čoveka što traži srce viška, čoveka koji ga više ne traži, nego zahteva, baš kao što ranim jutrom nezadovoljni kupac zahteva topao hleb, u njenom srcu nešto je puklo.

Zastala je osluškujući samu sebe.

Onog trenutka kada je shvatila da njen zid zapravo nikada nije postojao, kada je priznala samoj sebi da je zid iza kog se skrivala tolike godine bio samo njeno opravdanje za nesvesno žrtvovanje sopstvenog života životima njenih ukućana, u njenom srcu nešto je puklo. Osetila je da se njeno srce sklanja u stranu pred do tada brižljivo skrivanom snagom. Osetila je da ta snaga podiže njene ruke, nadima njene grudi, da ta snaga diriguje njenim glasom.

„Nema srca viška! Ne dam ga!!!“ odgovorila je tako snažno da joj se učinilo da je poput olujnog vetra savila grane obližnjeg stogodišnjeg hrasta.

Razjareni stranac nije ni registrovao kada ga je njen glas probio i iščupao mu srce. Nije bio svestan da je njen urlik samo u jednom potezu odneo pobedu, prebrisao njegovu želju i njega samog i ostavio ga bez najpotrebnijeg: bez srca. Dok je preživljavao svoje poslednje trenutke kroz odsev, stigao je samo da se izvini i nesigurno izađe iz njene pekare.

Oteturao se niz ulicu pridržavajući se za grudi.

Stajala je po prvi put uspravno, a njen setni, zaljubljeni, zavodljivi pogled shvatio je da će od tog dana izlaziti na površinu samo povremeno, kada njegova gazdarica poželi neku novu žrtvu.

„Nema srca viška“, zadovoljno je rekla, prišla ulaznim vratima, na njima okrenula tablicu s natpisom „OTVORENO“ na drugu stranu gde se nalazio natpis „ZATVORENO“. „Nema srca viška“ dodala je još jednom, pre nego što je izašla iz pekare u kojoj je provela čitavih 15 godina.

Nikada se u nju nije vratila.

Nije ni znala da se sutra, u isto vreme, u radnji pojavio isti onaj nekada privlačni, a sada suviše vremešni gospodin i novoj, nesigurnoj radnici postavio pitanje:

„Imate li, možda, srce viška?“