ALFABET LJUBAVI I SMRTI

– Zašto uvek pišeš o smrti i nesrećnim ljubavima?

– Zato što su prave ljubavi tužne.

– Daj, ozbiljna sam. Mani se citiranja patetičnih kantautora. Uostalom, šta želiš da kažeš? Da naša ljubav nije prava?

– Ne, samo još nije stiglo vreme za tugu. Jednog dana ti i ja ćemo kao gospođa i gospodin L da legnemo u krevet i zaspimo zauvek. A onda će nas pronaći poluras…

– Koji si ti kreten. Stvarno te pitam, ne glupiraj se!

– Šta me pitaš?

– Zašto pišeš samo o smrti i nesrećnim ljubavima?

– Ko kaže da su nesrećne?

– Kako to misliš?

– Lepo. Otkud ti ideja da su, recimo, gospođa i gospodin L nesrećni?

– Otkud tebi ideja da su srećni?

– Pa ceo život su zajedno, naslanjaju se jedno o drugo, poveravaju svoje najveće tajne jedno drugom, dišu zajedno čitav život.

– I umru.

– Da, i umru.

– Pa gde je tu sreća?

– Zar ne bi volela da ceo život provedeš sa mnom?

– Volela bih.

– Do samog kraja?

– Da.

– Eto: Lepo kažem. Kao gospođa i gospodin L.

– Dobro, kao njih dvoje. Ali, zar moraš da pišeš o tome kako su umrli?

– Smrt je sastavni deo života, pobogu.

– Jeste, ali ti nije baš neka tema.

– Ne mogu da se složim s tobom.

– Zato što nemaš ideju o čemu drugo da pišeš, pa vrtiš nesreću i smrt u krug?

– Nisu u pitanju ideje.

– Nego?

– Ljudi vole da čitaju o smrti.

– Glupost.

– Ne, nego činjenica.

– Otkud ti to?

– Ti zaboravljaš da sam decenijama radio kao novinar.

– Bolje me ne podsećaj. Kakve to ima veze?

– Prema broju čitanja tekstova i reakcijama – tekstovi o smrti, nesreći i uopšte ružnim stvarima čitaju se u proseku pet puta više nego obični tekstovi iz, recimo, politike ili društva.

– Dobro to je kod nas. Ali, tvoje priče će uskoro biti prevedene na…

– Isto ti je i u drugim zemljama. Nemačka, Engleska, Sjedinjene Države, Rusija… Svuda isto. Ljudi, jednostavno, vole tuđu bedu.

– Ne verujem.

– Ne moraš.

– Strašno.

– Da, strašno.

– Zbog čega?

– Zbog toga što je u srži ljudske prirode da se negde duboko, raduje tuđoj nesreći, neuspehu, bedi bilo koje vrste. A smrt je verovatno alfa-oblik nesreće. Iako ima onih kojima je smrt olakšanje. Ili vrhunac životne ljubavi – kao gospođi i gospodinu L.

– Pusti više gospođu i gospodina L.

– Dobro.

– Ja ipak mislim da treba da pišeš o srećnim ljubavima.

– Nisam pisac ljubavnih romana.

– Znam da nisi. Zato je to i veći izazov.

– Nećeš lako odustati od te ideje?

– Ne: Neću nikako odustati od te ideje.

– Dobro. Napisaću ljubavnu priču.

– O njoj i njemu?

– O njoj i njemu. Evo, o tebi i meni.

– Divno. Sa srećnim krajem?

– Sa srećnim krajem.

***

– Kako ti ide, ljubavi?

– Evo. Štrikam.

– Ne razumem.

– Šta ne razumeš?

– Kako to misliš, štrikam?

– Lepo: Pišem, a osećam se kao da štrikam, dok se na šporetu kuva ručak za tri dana, mašina pere šareni veš, a ja čekam da mi s posla dođe gazdarica od kuće.

– Preteruješ.

– Ni najmanje.

– Lepo te pitam – kako ti ide pisanje?

– Lako: On ima zelene oči i prodoran pogled, atletsko telo i mnogo para na računu. Ona ima plave oči, osmehom topi najhladniji led, a za njenom pojavom se okreće svaki heteroseksualac, naročito oni stariji od 55, koji voze neki besni auto. Naravno, on je ultrabogat, a to krije, a ona je ultrasiromašna, ali je na putu da osvoji svet svojim izgledom i pre svega svojom pameću, jer će uskoro da završi specijalističke studije iz medicine i otkriće lek koji će spasiti njega nakon putovanja po džunglama Južne Amerike.

– Eto, vidiš da umeš.

– Umem, umem. Samo klot – frket. Štrikam već petnaestu stranicu. Al’ nemam pojma na šta liči.

– Liči. Veruj mi da liči.

– Kad ti kažeš.

– Daćeš mi da pročitam?

– Naravno. Kao i sve što ti dam da pročitaš.

***

– Ponosna sam na tebe.

– Zašto?

– Zato što je ovo nešto najleše što si do sada napisao.

– Mislim da zanatski zaista nije loše.

– Nema potrebe da budeš strog prema sebi. Veruj mi, kad ti kažem: Ova priča ti je nešto najbolje što si do danas napisao.

– Bolje i od gospođe i gospodina L?

– Opet ti!!! Ne glupiraj se!!! Da, bolje. Mnogo bolje.

– Dobro.

– Dođi da te poljubim.

– Šta ti je odjednom?

– Kako šta mi je? Pa, volim te.

– I ja tebe.

– Kad ćeš poslati ovo izdavaču?

– Poslao sam mu pre sat vremena.

– Pre nego što si meni dao da pročitam?

– Da.

– Zašto?

– Zato što sam bio siguran u sebe.

– Volim te. Hvala ti.

– Volim i ja tebe. Nema na čemu.

***

– Ko je to bio?

– Izdavač.

– Šta kaže?

– Kaže da će mi, ako još jednom napišem ljubavnu priču sa srećnim krajem poslati kontakt izdavača ljubavnih roto romana. Znaš onih što se štampaju na najjeftinijem papiru, u dva stupca na svakoj stranici.

– Zar to još izlazi?

– Izgleda da izlazi.

– Šta je hteo time da kaže?

– Ništa. Samo je rekao da se manem srećnih ljubavi i da trajno izbrišem ovu priču iz računara, iz glave, iz svega iz čega se može izbrisati.

– Tvoj izdavač je kreten.

– Kreten koji plaća.

– Ali ljudi vole da čitaju stvari sa srećnim krajem!!!

– Opet ti… Ne odustaješ? Domaćice vole da čitaju priče sa srećnim krajem. A naročito vole da gledaju serije sa srećnim krajem. One duuuuge. Po 200 epizoda duge.

– Uf. Pa šta je tu loše? Na kraju krajeva – i one zaslužuju poštovanje i zabavu.

– Potpuno se slažem. Ali, zaboravljaš samo jednu stvar.

– Koju?

– Znaš li zašto te serije traju do bola dugo?

– Zašto?

– Pa zato što pre srećnog kraja ima mnogo bede, nesreće i tuge.

– U pravu si.

– Jesam, u pravu sam.

– Uh… I šta ćeš sad?

– Ništa: Preradiću priču.

– Kako?

– Jednostavno: Na kraju ću bogataša da ubijem. Lek će stići prekasno.

– Zašto njega?

– Zato što ljudi ne vole bogataše.

– Otkud sad pa to?

– Jednostavno: Zavide im. I žele im svako zlo.

– Zašto?

– Zato što oni sami nisu uspešni.

– Ali, kako znaš? Pa nisi ti psiholog?

– Nisam. Ja sam bivši, propali novinar.

– Dobro, nisi propali, samo si bivši.

– Ne: Ozbiljan sam. Ja sam propali novinar.

– Lupaš.

– Ne lupam. Mislio sam ceo svoj život da ljudi žele da čitaju istinu.

– Pa to je posao novinara…

– Možda u nekoj maloj, srećnoj i dosadnoj zemlji. Ovde je drugačije.

– Kako?

– Lepo. Ovde daš red hapšenja bogataša, red seksa u rijaliti programima, red nesreće i smrti. Pa kad svi preteraju s tim, onda začiniš sa ponekom medaljom iz nekog sporta.

– I?

– I ništa. Svima super.

– Dakle, ubićeš bogataša?

– O, da.

– Bez griže savesti?

– Naravno.

– Dobro.

– Dobro.

– Idem da spremam ručak.

– I to je dobro.

– Dođi da te poljubim.

– Zašto sad?

– Zato što si mi ispunio želju. I zato što si mi pokazao da nemam pojma.

– Ali ja te volim.

– I ja tebe.

– Idi piši.

– Važi.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s