LOPOV I MARGARITA

Glavni junak ove priče bio je lopov. I to od one najgore vrste: Bio je džeparoš. Zato čak ne zaslužuje ni da ga, samo u ovim redovima, nazovemo „Gospodin L“, ili „Gospodin Dž“, ko što bi bio red prema glavnom junaku bilo kog literarnog dela.

Džeparoš je, da vam pojasnimo dragi čitaoci, otpadnik iz sveta lopova. On je prezren i prokazan. On je, u svetu kriminala pilićar. Jedino su pedofili u polusvetu prezreniji od džeparoša. Ali, pedofilima se smeši drugačija sudbina.

Glavni junak ove priče nije mario za prezrive poglede oko sebe.

Naprotiv: On je, tokom čitavog svog lopovskog života s prezirom gledao baš na druge lopove. Kako na one koji su „operisali“ po menjačnicama, prodavnicama i bankama, tako i na one koji su „radili“ po inostranstvu i potom preprodavali ukradene stvari.

Glavni junak naše priče govorio je za sebe da je opozicioni Robin Hud: Tvrdio je da krade samo od članova vladajuće partije, na čijem čelu je bio diktator. Govorio je da ih prepoznaje po novinama koje su čitali u gradskom prevozu.

To je naročito glasno pričao nakon što su svi ratovi koje je diktator vodio – završeni pogubno za njegov narod, i kada je razlika između bogatih (listom pristalica diktatora) i siromašnih, bila mnogo veća nego ranije. A kad je diktator pao s vlasti? Nikako nije menjao ploču.

A istina je bila drugačija: Naš „opozicioni“ Robin Hud džepario je, naravno, u javnom prevozu u kom, u to vreme, baš kao ni sad, nije bilo bogatih ljudi.

Oh, s kakvom radošću je Džeparoš dočekao povratak svoje zemlje u diktaturu, posle 12 godina kakve-takve demokratije! Pa tek tad je mogao da punom snagom prepričava staru mantru o sebi – Robinu Hudu. Ali, za kratko!

Jednom prilikom ga je ozbiljno preznojio jedan od onih što je „operisao“ po inostranstvu: „Kad si poslednji put ono što si izdžepario dao nekoj siromašnoj babi?“, pitao ga je čovek pun ožiljaka, tamnih, uvučenih očiju. Džeparoš je ćutao. „Hajde sikter, barabo!“ tiho je procedio lopov „s pedigreom“.

Džeparoš je nestao iz lokala brže nego što bi njegovi prsti izveli svoju operaciju u nečijoj tašni.

Od tog dana, birao je restorane na periferiji, baš kao i lokale u kojima je pio kafu. Od tog dana izbegavao je polusvet i trudio se da izgleda što više kao službenik nekog javnog preduzeća: Nabavio je odelo, šešir, akt tašnu u koju je nagurao papire, redovno se šišao i izbrijavao. I nikad više nije pričao bajku o Robinu Hudu.

Najviše je voleo da „radi“ u trolejbusima. Oni su najčešće bili krcati sa neopreznim ljudima. Trebalo mu je tek nekoliko sekundi. Uvek je išao na sigurno: Odabrao bi žrtvu, pratio njeno kretanje, stao blizu nje kada bi se pomerila ka vratima, da izađe na sledećoj stanici. Onog trenutka kada bi trolejbus zakočio, putnici bi „poleteli“ kroz vozilo i sudarali se uz obostrano izvinjavanje.

„Oprostite, gospođo. Voze nas kao krompire u poslednje vreme“, rekao bi u momentu kada bi novčanik već bio u njegovom posedu.

Žrtva bi najčešće odgovarala sa notom razumevanja. Čak bi zapodenula razgovor koji bi on vešto zaobilazio, odmahujući rukom što je netom sakrila ukradeni novčanik u džep sakoa, hitro prelazeći razdaljinu od vozila do prvog zaklona.

Novčanike žrtava nikad nije bacao. Kada bi, uglavnom u toaletu nekog restorana ili lokala, dobro pregledao sve pregrade i uzeo novac, pažljivo bi obrisao novčanik krpicom za naočare. Prešao bi potom na drugu stranu ulice, kako bi uhvatio prevoz u suprotnom smeru, prešao nekoliko desetina metara, a onda između dva koraka nemarno bacio svoj ukradeni kožni plen na zemlju. Zgazio bi ga par puta, potom ga, glumeći iznenađenost, podigao naočigled slučajnih prolaznika. Provozao bi se nekoliko stanica i izlazio bi na mestu gde bi bila prometna raskrsnica i prijatnim glasom, krajnje ljubazno, predavao novčanik uposleniku obezbeđenja neke banke:

„Sad, evo, pronađoh ovo, pa ako vam nije problem… Znate kakva su vremena… Muka sa vađenjem ovih novih dokumenata“, govorio bi naizgled uzorni građanin.

Umeo je da ostavi novčanik i u prodavnici, na trafici, gde god mu se učinilo zgodnim. Čak je nekoliko puta sakupio hrabrost i ušao u policijsku stanicu: Naravno, birao je različite stanice, na teritoriji celog grada.

Nekako neosetno glavni junak ove priče počeo je iz dana u dan da krade sve više i više. Ne iz obesti: Nije se ni na koji način razbacivao. Jeo je obična, kuvana jela koja bi u restoranima koštala koliko i kutija cigareta. Pio je vrlo retko, rakiju ili vinjak, kafu. Krao je sve više i više iz sasvim banalnog razloga: Novčanici su bili sve prazniji.

Prestao je i u potpunosti da bira žrtve.

Nekada je radio one umorne, muškarce i žene koji bi se vraćali s posla ili išli ka njemu. Stare i decu nije dirao. Sada više nije birao: Od 7 do 77 – svi su bili njegovi.

Nekada je imao običaj da u novčaniku koji izdžepari ostavi dve manje vredne novčanice, koliko da se zaista pomisli da se radi o izgubljenoj stvari. Sada više nije ostavljao ništa. Ni metalne novčiće.

***

Jednog dana, „posao“ ga je naveo u njegov stari kraj, u kom je odrastao; Kraj koji je odavno napustio: one noći kada ga je ćale, po povratku iz treće smene, ubio od batina zbog toga što na kraju godine nije imao sve petice.

O da! Zaboravio sam da napomenem: Glavni junak naše priče nekada je bio momak za primer, dobar đak, sa željom da upiše fakultet.

Sa batinama koje je dobio od svog oca, glavnog geometra u opštini, njegovi snovi su se raspršili. Rešio je da ode od kuće i na ulici se izbori za život u kom ga niko neće tući.

A ako se na ulici borite – onda morate da radite sve i svašta. E, sad: Glavni junak naše priče, osim što je bio mršav, nizak i neugledan, bio je strašljiv, ali i dovoljno pametan da zna kako nema hrabrosti da se bavi ozbiljnim krađama i pljačkama. Zato se i okrenuo džeparenju. I u tome je bio dobar. Najbolji, čak. Završio je ulični fakultet, smer lopovluk, specijalističke studije iz džeparenja, ali diplomu nikad nije mogao da preuzme…

Glavni junak naše priče ušao je na stanici blizu njegovog nekadašnjeg stana u najprometniji autobus na zadnja vrata i osmotrio čitavo vozilo. Nekoliko žena je izdvojio kao moguće mete. Sačekao je da na sledeće dve stanice uđe još putnika, pa je polako i opušteno krenuo ka sredini autobusa zrelog za remont…

Krupna, stara, negovana, izrazito našminkana žena, sa gomilom nepotrebnih modnih detalja na sebi gegala se nesigurno ka srednjim vratima, hvatajući se za šta god je mogla.

Unutrašnji alarm za akciju je proradio. Glumeći nezgrapnost „proplivao“ je ka sredini autobusa i stao tik kraj nje. U tom trenutku najpre neopaženo, a potom silovito, miris njegove žrtve vratio ga je u mladost. Žena kraj njega koristila je ružino ulje, starinski pečat pravih gradskih dama. Nosila je starinsku, pretešku i pretoplu bundu. Njena starinska torba bila je, dobro je procenio, otvorena. Mogao je da je uradi istog trenutka, ali je bilo sigurnije da to završi na zaustavljanju.

Tako je i bilo.

Pola minuta kasnije pridržavao je nepoznatu gospođu za ruku dok je silazila iz autobusa…

„Zaista mi je žao, ali vidite kako su ovi vozači nepažljivi“, govorio je dok mu je u nozdrve ulazio starinski miris ružinog ulja, potpuno u skladu sa takvom ženom. Starica mu je s osmehom odgovorila „Ne brinite gospodine. Navikla sam. Svaki dan sam u autobusu otkako je moja majka, Gordana, možda je znate, mi smo ceo život u ovom…“

On je odavno nije slušao. Krupnim koracima grabio je ka ulazu u zgradu u kojoj se nalazio veliki restoran. Nonšalantno je ostavio svoj kaput i akt-tašnu na stolici, poručio kafu i zaputio se ka toaletu da prouči svoj prvi plen tog dana.

I novčanik je mirisao na ružino ulje. I zdravstvena knjižica. I lična karta. Pogledao je u crno-belu fotografiju na kojoj je većina vlasnika tog dokumenta izgledala neprepoznatljivo.

Pred njim je bilo poznato, mlađe, mršavije lice. I poznato ime.

Margarita.

“Nemoguće”, pomislio je glavni junak ove priče.

A onda je shvatio da je ružino ulje nekad davno koristila Margaritina majka: Zapamtio ga je zauvek onog dana kada je došla ispred njegove zgrade i rekla mu da više ne dolazi kod Margarite. “Moja kćerka zaslužuje nekog mnogo ozbiljnijeg, iz fine porodice, a ne iz kuće u kojoj je otac ili na terenu ili u kafani, a majka ili u kuhinji ili u bolnici”, sve u zavisnosti od toga da li je otac došao sa terena ili iz kafane.

On je iz inata, još jednom otišao kod Margarite. I to kad je gospođa majka otišla u operu da sluša nešto što inače nije shvatala, ali je volela da je mnogi vide na kulturnim dešavanjima.

Tri dana kasnije, na kraju školske godine, dobio je od oca batine koje je zapamtio za ceo život i… Nikad se nije vratio u svoj rodni kraj. Sve do tog dana.

“Ne, ova žena je prestara, to nije moja Margarita. Moja Margarita je bila vitka, sitna, nežna, gotovo providna”, govorio je u sebi dok je gledao u ličnu kartu krupne, stare žene koju je izdžepario pre 20 minuta. Kafa mu se potpuno ohladila. Njen datum rođenja poklapao se sa njegovim sećanjem na prvi poljubac koji je dobio od Margarite za mali rođendanski poklon: sladoled umočen u crnu čokoladu, posut lešnicima. “Ne mogu da verujem. Ipak je to nemoguće”, ponavljao je sebi.

Njen novčanik spavao je netaknut u njegovoj akt-tašni. Iz njega je izvadio samo ličnu kartu. I jednu crno-belu fotografiju.

***

Sutradan nije obukao odelo. U tašnu nije stavio novine od prethodnog dana. Na glavu nije stavio šešir. Samo je preko džempera obukao jesenju jaknu i u starim cipelama krenuo na ulicu. U unutrašnjem džepu jakne nalazio se Margaritin novčanik. U njemu sav novac. I dokumenta. I crno-bela fotografija. Njega i nje u školskom dvorištu, naslonjenih jedno na drugo, zagrljenih i nasmejanih.

U autobusu kojim se vozio do Margarite nije bilo gužve. “Kako bih se dosađivao da sam krenuo da radim”, rekao je sam sebi dok je posmatrao kako iz autobusa više ljudi izlazi, nego što u autobus ulazi.

Pri tom, vozili su se isključivo “opreznjaci”: Oni koji su svoje moderne (ali i sasvim obične) torbe privlačili do sebe i štitili ih na grudima čitavom rukom savijenom u laktu, čvrsto držeći palcem kaiš, da eventualni napasnik ne bi mogao da im otme dragocenosti.

S njima su mogli da se nose tek pojedini “omladinci”, nova generacija džeparoša, koja nije bila toliko oprezna i vešta kao on: Više su išli na silu, otimali čitave torbe, koje su u trku, tokom bekstva, bacali nakon što bi “izbunarili” novčanik.

On je ipak bio prestar i nije imao nikakve šanse protiv opreznjaka: Neki su bili i mlađi i značajno jači od njega.

A i današnje devojke: Sve češće su završavale razne kurseve samoodbrane, ili su bile majstori borilačkih veština, anđeoskog, savršeno našminkanog lica.

Izašao je iz autobusa po sećanju, ne prepoznajući svoj nekadašnji kraj: Svašta se tu izgradilo. U nekada čisto radničkom naselju sada su dominirale moderne dvospratnice sa visokim ogradama i podzemnim garažama, luksuzne, ograđene i obezbeđene vile. Jedva je našao zgradu ispred koje je nekad davno čekao Margaritu.

Ušao je u njen ulaz, preskačući po dva stepenika popeo se na drugi sprat i pozvonio na njena vrata. Iz stana se čulo “momenat”, a onda je nastupilo predugih nekoliko sekundi čekanja.

“Izvolite”, rekla je kroz odškrinuta, ali zaključana vrata.

“Oprostite, gospođo, ne znam da li me prepoznajete, ali…”

“Gospođice, moliću lepo. Gospođice”, podvukla je i podigla ponosno bradu.

“Oprostite. Gospođice… Ne znam da li me prepoznajete: Juče smo se vozili istim prevozom…”

“Vi i ja? Da li ste sigurni gospodine?”

Nije ga zapamtila. Nije ga ni prepoznala. Odsutna kao i velika većina žitelja glavnog grada, zaluđenih za poslom, opterećenih krizom. Dobro po njega. Njegov lik se istopio u njenom sećanju. Ili se toliko izmenio da ga nije zadržala povezanog sa crno-belom slikom.

“Da. Sišli ste u centru, kod spomenika…”

“Dobro i?”

“Ja sam se zadržao na trafici i kada sam se okrenuo, video sam vaš novčanik na zemlji…”

“Moj novčanik, gospodine? Mora da ste pogrešili: moj novčanik je ovde, u…”, govorila je kroz još uvek pritvorena vrata, obezbeđena lancem i rezom.”Oh, bože, nema ga!”

“Ne brinite: Ovde je, kod mene… Mogu li da uđem?”

Bila je zbunjena. Uplašena. Držao je novčanik pred njenim očima i osmehivao se. Nevino. Iskreno. Popustila je. Ušao je u njen stan. Prvi put posle toliko godina.

Dnevni boravak gotovo da se nije promenio. Samo što u njemu nije bilo majke ni oca. I što je crno-belu grdosiju marke “Ambasador”, napravljene u lokalnoj elektronskoj industriji, zamenio ultratanki kolor televizor nepoznatog proizvođača. Sve ostalo kao da je bilo zarobljeno u vremenu.

“Sedite”, rekla mu je zbunjeno.

“Hvala… Vaš novčanik”, rekao je i pružio ga Margariti. “Nemojte zameriti, morao sam da ga pregledam, ali molim, pogledajte, sve je tu: Prebrojte novac…”

“Nema potrebe”, odgovorila je i brižno potražila crno-belu sliku. “Pare su nebitne. Njih čovek zaradi. I dokumenta. Njih izvadi. Ali, ovoga… Ovoga više nema…”, rekla je tužno dok je milovala sliku na kojoj je on bio naslonjen na nju. Ili ona na njega. Nevažno.

Uzdrhtao je. “Kako me ne prepoznaje? Da li je moguće da sam se toliko promenio?”

“Margarita, ja sam…”, rekao je drhtavim glasom.

“Recite gospodine?”, odgovorila je, dok joj se u uglu nekada prelepog oka pojavila suza.

“Hteo sam da vas pitam, to je neko drag? Brat? Muž?”, upitao je želeći žarko da ona, usred odgovora podigne oči ka njemu i prepozna ga.

“Ne. Moja prva ljubav. Jedini muškarac s kojim sam ikad bila”, odgovorila je. “Nestao je kada smo završili treći razred srednje škole… Njegov otac nije hteo da priča sa mnom kad sam otišla da ga potražim. Brinula sam se. Nikad mi se nije javio. Majka mi je rekla da je poginuo negde na moru… Ubrzo mu je i otac umro. A njegova majka je otišla kod svoje sestre u inostranstvo. I ni ona se nije javila.”

Pogledala ga je. I ništa. Nije ga prepoznala. Ni njegov mladež koji se video i na fotografiji. Ni njegovu boju očiju u koju se toliko puta klela i govorila da se baš u njegove oči zaljubila, ni u njegove tanke ruke i dugačke prste… Ništa.

Srce mu je krvarilo. Nije mogao da udahne. A nije znao ni šta bi joj rekao. Ni da li bi mogao da joj kaže. Ipak, Margarita više nije bila ni nalik njegovoj Margariti koja je bila sakrivena u njegovom pamćenju. Pred njim je bila neka druga Margarita. Žena koju nikad ne bi prepoznao. Žena koju bi bez trunke griže savesti – izdžepario u autobusu.

“Trebalo bi da krenem”, rekao je i ustao.

“Sedite, nisam vas ni sa čim poslužila”, zbunjeno je rekla žena čiju je daleku senku nekada davno voleo.

“Nema potrebe. Nisam ja ništa posebno učinio. Vratio sam vam novčanik i to je sve: Znam kako je teško izvaditi sve dokumente…”

Ćutali su za trenutak.

Izvadila je sav novac iz novčanika.

“Uzmite”, rekla je jednostavno.

“Ne, gospođo, molim vas…”

“Ne, ja molim vas. Vratili ste mi njega. To je jedino važno”, izgovorila je tiho dok mu je gurala novac u džep, istovremeno drugom rukom stežući njegovu sliku na grudima.”Njega ste mi vratili. Jedinog mog. Hvala vam”, ponavljala je već u suzama.

Izašao je brzo, silovito. Plašio se da će, ako ostane još koji sekund, pasti na kolena. Priznati da je novčanik oteo, a ne pronašao. Plašio se da će joj dugo, predugo, objašnjavati da je baš on – njen On. Plašio se da će i on zaplakati što su ostavili jedno drugo. Što je postao ološ. Što je ostala sama. Što je ostarila kako nije trebalo…

Na vratima zgrade sudario se sa devojkom.

“Izvinite, molim vas”, govorio je dok je desnom rukom sklanjao njen novčanik u veliki duboki džep svoje jakne.

“Nema veze i ja sam se zamislila”, odgovorila je.

Tek kada je, posle pola sata vožnje, izašao iz autobusa shvatio je da je devojka imala neobičnu boju očiju. Njegovu. I mladež. Tamo gde i on.

***

Glavni junak ove priče bio je lopov. I to od one najgore vrste: Bio je džeparoš…

 

Advertisements

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s