DAN KADA SE NISAM PROBUDIO

Ne, nisam umro. Jednostavno, tog jutra nisam želeo da otvorim oči, pogledam po ko zna koji put plafon spavaće sobe koju je, kako mi je rekla moja draga, trebalo okrečiti pre dva veka. Nisam imao želju da se potom uspravim, odgegam do šporeta i uključim ringlu kako bih skuvao kafu.

Tog jutra nisam imao želju ni da se pogledam u ogledalu i umijem se. Šta tu ima da se gleda? Jedno te isto lice, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. I tek povremeno, kada bih se zaista udubio – konstatacija “oh, nova bora”… Ili “vidi, vidi, još jedna seda dlaka u bradi”…

Sada sam sede počeo da pronalazim i u obrvama. Kažu da je čovek tada star. I kada počnu da mu rastu dlake na nosu i u ušima.

Sva tri uslova sam ispunio.

Zašto onda da ustajem?

Ostao sam, umesto toga, u krevetu. Par puta sam se, čisto reda radi, premestio s jednog na drugi bok. Prebacio sam se i na stomak. Ali, samo na kratko. Čudno… Na stomaku nikad, ali baš nikad u životu nisam uspevao da spavam. Pamtim da je i moja pokojna majka govorila kako sam se i kao beba bunio kada bi me u krevetac položila potrbuške… Ni tada, a ni sada nije mi prijalo da ležim u tom položaju. Zato sam se vratio na leđa.

I umirio.

Ni sam ne znam zašto – otvorio sam oči. Širom. “Ima ljudi koji spavaju otvorenih očiju”, zaključio sam i pomislio na sve one koji svakodnevno na ulicama grada pokušavaju da pronađu bolji život s gotovo zombiranim izrazom lica, odsutnih očiju, neznatno namrštenih, skupljenih usta. Eto, oni. Oni sanjaju neki bolji život ali im san odavno liči na košmar. Zato otvaraju oči. Beže od košmara.

I dalje nisam imao nameru da ustanem. Čak ni kada sam čuo zvonjavu alarma na mobilnom telefonu. Jednu, pa drugu. Nisam se pomerio kako bih isključio neprijatnu melodiju. Rešio sam da je ignorišem. Baš kao što sam ignorisao zvono na vratima, a potom lupanje šakom i dozivanje s one strane kvake.

Bila je to moja draga, naviknuta da svakog jutra, kada otvori vrata, naiđe na mene, već spremnog za posao kako se osmehujem i dodajem joj šolju kafe. Bio je to naš mali monotoni običaj koji smo praktikovali od samog početka veze. Preskakali smo ga samo ako bih ja imao neki rani jutarnji sastanak, ili ako sam, zbog potreba posla, morao da otputujem negde na dan ili dva.

Ona me na takva putovanja nije pratila. Ni ja nju. Nismo odlazili zajedno ni kod roditelja, dok su bili živi, niti kod rodbine. Nismo išli na slave, svadbe, rođendane, sahrane, ni na šta što su, manje ili više silom prilika, organizovali zajednički prijatelji.

Nikad nismo živeli zajedno. Glumili smo samostalnost i nezaintesovanost za vezivanje. Oboje smo imali po jedan brak, po jedno dete koje je živelo s našim bivšim partnerima i mnogo neuspešnih veza iza sebe. Sasvim dovoljno da vrlo uverljivo u društvu tvrdimo kako su ljubav i monogamna zajednica precenjene kategorije.

Odlazili smo krišom zajedno samo na letovanja i zimovanja. I uvek bismo, tokom tih putovanja, obilazili dva grada, dve države, dva skijališta… Na jednom mestu bih se slikao ja. Na drugom ona. U isto vreme bismo objavljivali fotografije po društvenim mrežama i “lajkovali” jedno drugom objave uz poruke tipa “pomalo nedostaješ”, “nemoj tamo da juriš neku drugu osobu, tvoja N”, “nadam se da se lepo provodiš”, “kod mene je lepše nego kod tebe, da bi bilo savršeno fališ samo ti, tvoj N”… Po povratku s putovanja najpre bi se u gradu pojavilo jedno od nas dvoje, dok bi ono drugo izlazilo u javnost tek tri – četiri dana kasnije.

Glupa igra, zar ne?

I dalje sam netremice gledao u plafon. Zaista je odavno trebalo okrečiti ceo stan, pomislio sam. Fleka oko lustera koja je krila esenciju otrova nikotinskog dima izbacivanog iz mojih pluća već godinama, bila je jasni pokazatelj moje nemarnosti.

Ali, to me nije uzbuđivalo.

I dalje sam bio rešen da se ne budim. Da ne ustajem. Da sanjam. Otvorenih ili zatvorenih očiju, nebitno je. Zatvoriću ih kasnije, uostalom.

Lupanje na vratima je odavno prestalo. To sam primetio tek kada su naizmenično počeli da zvone mobilni i fiksni telefon.

“Ne. Ja spavam. Neću da prekidam moj veličanstveni, previše važan odmor. Ne interesuje me što zvone telefoni. Spavam. Nisam tu. Spavam. Otvorenih očiju. Zatvoriću ih kasnije. Ako je ikoga briga”, ponavljao sam bezglasno.

Neko je baš bio uporan. Možda moja draga? Ne… Valjda joj je jasno da spavam. A i ona je morala da ode na posao. To može biti samo neko ko me ne poznaje dovoljno. Moj komšija? Onaj koji već pola godine zaboravlja da mi vrati aluminijumske merdevine i francuski ključ desetku? Ili komšinica sa drugog sprata koju njen mladić periodično tuče, pa traži moju zaštitu koje se odriče onog trenutka kada se on istrezni, pozvoni na moja vrata i plače na kolenima moleći je za oproštaj?

Ponovo lupanje na vratima.

Bez mog odgovora.

Sve glasnije.

I galama u hodniku ispred vrata.

Nejasna galama. Baš kao u onom klubu u kom sam upoznao svoju dragu pre mnogo godina. Klubu u kom smo pričali satima, a da zapravo nismo bili sigurni šta smo jedno drugom rekli, odnosno šta nam je ona druga osoba rekla.

Spavam. Sanjam. I ništa me ne može naterati da se iz svog sna koji sanjam, sada, eto, otvorenih očiju, trgnem. Čak ni jako lupanje na vratima. Ni dozivanje mog imena. Ne dotiče me to. Ne osećam. Neću. Spavam. Sanjam.

Spavam i u trenutku kada se moja ulazna vrata naglo otvore posle dva snažna udarca. Sanjam otvorenih očiju i u trenutku kada se u mom vidnom polju pojavi neki uniformisani neznanac i gomila ljudi iz komšiluka. Spavam dok me moja draga trese, dok mi vrišti na uvo i grli me. Sanjam otvorenih očiju dok me ljubi grubo. Ne dotiče me to. Ne osećam.

Pred očima se pojavljuje čovek u jarko narandžastoj jakni. Upire mi svetlo u jedno pa drugo oko. Približava mi ogledalce koje je izvadio iz džepa jakne. Dođavola, te dlake na nosu… I vidi, još jedna seda u obrvama. Ne dotiče me to. On već gleda u ogledalce, razgrće pokrivač i podiže moju majicu, na grudi mi stavlja stetoskop i odmahuje glavom. Ne dotiče me to. Ne osećam. Spavam. Sanjam otvorenih očiju.

Neko mi je zatvorio oči. Muška ruka. U njenim porama još se osećao miris sredstva posle brijanja.

Neka. Dobro je i tako. Samo kada ljudi u stanu ne bi toliko bili bučni.

Kao da je neko čuo moju neizgovorenu želju. Muškarac glasno izgovara “Ljudi, hajde idemo, nema ovde šta da se vidi, molim vas, izađite napolje”… Slušaju ga. Odlaze. Ostaje samo moja draga. Ne, nisam otvorio oči. Zašto bih? Osećam njen parfem. I čujem njen jecaj. To me, uistinu, pomalo i zabavlja. Koliko puta mi je pred drugima rekla kako jedva čeka da me se otarasi. A sad, dok ja samo spavam – ona ne prestaje s plačem. Čemu to?

Prolazi vreme. Čujem kako sekunde, minuti, sati protiču: nepogrešivo otkucava zidni sat dobijen na poklon od dede. Ona i dalje jeca. To počinje da me nervira, ali ne, ja i dalje ne želim da se budim. Čak ni u trenutku kada u stan ulaze dva čoveka.

“Gde je…”, započinje rečenicu jedan od njih.

“U sobi, na krevetu”, kaže moja draga.

Bat njihovih koraka je težak. Osećam kako me jedan hvata za noge, drugi ispod pazuha. Spuštaju me na pod, a onda se čuje zatvaranje dugačkog rajsferšlusa. Podižu me. Lebdim izvesno vreme, dok me nose kroz zgradu. Na izlazu iz stana čujem isti onaj muški glas “Žao mi je, gospođo”.

Šta njemu ima da bude žao?

Ja spavam. Nisam umro. Probudiću se. Kasnije.

***

Dva dana kasnije hteo sam da se probudim.

Da otvorim oči i pokrenem se. Da iznenadim moju dragu i kažem joj da sam spavao dovoljno za dva života. Baš u trenutku kada sam se spremao da je iznenadim svojim osmehom, čuo sam kako joj moj kum ispotiha govori “Sada konačno možeš da odahneš i počneš novi život. Godinama ti govorim da nije za tebe”. Ne znam da li me više povredilo to ili njen odgovor. “Ljubavi, nećemo sada o tome. Daj da ovo završimo pa ćemo da otputujemo”. Sve to kroz šapat. Zaverenički. Zavodnički.

Tada sam se naljutio. I rešio da ne otvaram oči.

I dalje spavam. Odmaram se. Ne osećam ništa. U jednom trenutku sam se samo malo preplašio, kada sam čuo kako na mene pada zemlja.

Ali, od tada je prošlo skoro mesec dana.

Navikao sam se.

Navikao sam se na mrak, zagušljivost, hladnoću.

Spavam. Odmaram se. Nisam umro. Samo ne želim više da otvaram oči. Nemam šta da vidim. Ona je verovatno odavno otišla sa njim. A ja sam bio previše glup da to vidim dok su mi oči bile otvorene.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s