JOŠ SAMO DVE CIGARETE

“Hajde, hajde, ne foliraj se, zapali. Znam da nisi ostavio duvan”, rekla je gospođa M vadeći “do pola”poslednje dve cigarete iz kutije.

“A i tebi i meni lekari su rekli da moramo da prestanemo. “Znate u vašim godinama svaki dim vam ugrožava zdravlje… Ma… Samo se iznerviram kad pomislim na onog ćelavog doktora. Kao da ne zna kakva je to kafa bez cigarete”, nastavila je dok je drhtećim rukama pokušavala da upali šibicu i njom izmami žar iz cigarete u njenim ustima. Uspelo joj je iz trećeg puta.

“Više i ne vidim kako treba. Mogla bih da odem da prekontrolišem vid. Ali, šta da se radi”, vajkala se nevešto a potom nastavljala: “Ima važnijih stvari od toga. Ne stižem. Šta ću. Ne vredi. Godine su me stigle i to ti je. A, ni ti, ako mogu da primetim, više nisi u cvetu mladosti, dragi moj”, veselo je i izpotiha pričala smešeći se uz glasno srkanje kafe iz porcelanske šoljice.

“Hajde, šta se nerviraš. Evo, sačekaću da se kafa ohladi, znam, mrziš srkutanje. Ceo život mrziš srkutanje”, rekla je i spustila šoljicu glasno u tacnu koju je držala na dlanu druge ruke. Zagledala se negde preko šume na vrhu proplanka dok je sunce kupalo celu dolinu blagim, prolećnim zracima.

“Zvala je danas naša kćerka”, nastavila je, ovaj put s dozom tuge u glasu. “Neće doći ni ovog leta. Kaže “Ne znaš ti, mama, kako se teško ovde živi. Koliko mora da se radi da bi se samo računi platili. A gde je još školarina za malog…” Pazi boga ti! Ne znam koliko je teško! Eh, da mi je jednom u životu da iskusim kako se teško živi na taj njihov način. A šta ona misli, da li je nama bilo teško kada smo odvajali od naših bednih penzija da bi ona mogla da kupi kartu i ode u to prokleto inostranstvo. Koliko smo ono dugo štedeli? Dve godine, je li tako?”, povukla je dim cigarete. “Morala je dama da ima i za prva tri meseca dok se ne snađe. A za nas dvoje – koga briga…”

Uzdahnula je, ustala, protegnula se, a onda ponovo sela.

“Nemoj da je braniš! Sve ja tebe razumem, ćerka, jedinica, kasno smo je dobili, ali… Ružno, bre, s njene strane. Jedva sam je ubedila barem malo da mi malog da na telefon. Zamisli ne zna da govori pola naših slova! Hej, bre! Rečenica mu je kao kod deteta od tri godine… Ali zato bez problema “madr, pliz, baj mi a nju toj…” To ume da kaže”.

Nagnula se napred, suzila oči i isturila bradu, zaustavljajući suzu.

“Ne znam šta je on njoj rekao. Ne znam. Samo zapamtila kako zvuči. Nju toj. A meni jedva da je rekao “Kako si bako”… Čak nije rekao ni “bako” nego “baba”! Uh, uh, uh…”

Ustala je, uzrujala se, napravila nekoliko koraka u krug i ponovo sela. Pogled u šumu je smirivao. Kafa se ohladila. Uzela je šoljicu i ponovo, nehotice, po navici, srknula.

“Dobro, de, izvini. Srčem, šta ću. Ti si sa asfalta, a ja sam dete sa sela, kod nas nije bila sramota srkati. Mi smo, bre, sve morali da jedemo na brzinu, dok je vruće, ako smo hteli da jedemo. Znaš li, bre, koliko nas je za jednim kazanom bilo…”, zaustavila se. “Ah, da. Kako ne bi znao kad si ceo život sa mnom…”

Dok je gledala kako se zraci sunca prolamaju kroz velika, stara stabla borova, omakao joj se uzdah.

“Popustljiv si ti meni mnogo prema njoj. Nikad nisi hteo da je pozoveš i da joj kažeš da me ne sekira. Ma i onda kad si bio u bolnici zbog operacije, kad je pola odeljenja odmahivalo glavom na pitanje da li ćeš preživeti, nisi hteo da je zoveš. Pa kad je poslednji put došla? Ima…”, zastala je, odbrojavajući unazad. “Četiri godine”.

Spustila je glavu.

“Više ne znam ni kako stvarno izgleda. A onaj mali… Raste li raste, ali mu na pamet ne pada da dođe i vidi gde su mu koreni…”

Obrisala je brzo suzu koja je krenula da se kotrlja niz obraz i ljutito povukla dim cigarete.

“A kod babe i dede s one strane okeana stalno ide. Iako mu otac za njega ne pita”, negodovala je. “Sve nešto zaboravljam da ti kažem. Prošli put kada sam je zvala i rekla joj da bi trebalo da dete dovede ovamo, a ne samo kod onih njegovih, počela je da se dere na mene! Zamisli! “Mama sram te bilo!” Eto, to mi je rekla!”On je vojnik, on je na terenu, hiljadama kilometara odavde!” E, cvrc. A kad je onaj mali iz komšiluka, što je završio Vojnu akademiju hteo da izađe s njom, ona ga je ismevala! “Beži budalo, mrzim uniformu!” Ma nije nego. A sad si udata za barabu koja je tamo negde, umesto da bude zajedno sa svojim detetom i s tobom. A da se udala za komšiju, danas bi bila žena pilota, majora… E, glupačo, glupačo…”

Uzela je šoljicu i ispila poslednji gutljaj kafe. Ugasila je cigaretu.

“Da li sam imala još nešto da ti ispričam… Ah… Čim ne mogu da se setim, znači da nije ni toliko važno… Nema veze”.

Ustala je. Poravnala crnu, tešku haljinu. Namestila crni prsluk na sebi. Zatvorila termos bocu iz koje se još pušila kafa. Sa malo vode isprala šoljicu i pažljivo je zavila u jednu, a tacnu u drugu kesu.

“Ah, da… Ona komšinica s početka ulice… Ona sa drugog sprata, što je dolazila stalno da zajmi jaja, šećer, ulje… E, ona… Umrla je. Jutros. Treba saučešće izjaviti”.

Pogled je spustila sa borove šume na porcelansku sliku pred sobom. Drhtavom rukom pomilovala je sivi tipski spomenik sa kog se smeškalo njegovo lice. Svoju sliku još nije izabrala, iako je njeno ime stajalo preko puta njegovog. Uistinu, ispod njegovog imena pisala je godina rođenja i godina kada je otišao na operaciju. Ispod njenog imena – još uvek je, sumorno sama, pomalo izbledela, stajala samo godina rođenja. Tvrdoglavo je čekala da vidi unuka barem još jednom.

“Idem da kuvam ručak”, rekla je i staračkim koracima krenula nazad. “Vidimo se sutra”, dobacila je čoveku bez kog nije mogla da popije svoju prvu jutarnju kafu otkako ga je upoznala. Lice na spomeniku se jedva primetno, kratko osmehnulo. 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s