PACIJENT DOKTORA R

„Moje srce ne radi“, rekao je mirno, razgovetno, punim glasom, sredovečni muškarac odmah nakon što je za sobom lagano zatvorio vrata. 

Doktor R ga je pogledao ravnodušno i preumorno. Od jutros je kroz njegovu ordinaciju prošlo više od 50 pacijenata i nikakva izjava nije mogla da ga iznenadi. Već danima je u njegovom gradu bilo kišno, uz temperaturu oko 33 stepena. Po takvom vremenu nikome nije dobro.

„Hteli ste da mi kažete da vaše srce ne radi dobro, da imate poteškoće u disanju, zamarate se?“, upitao je Doktor R, spreman da izgovori pregršt umirujućih rečenica o atmosferskim prilikama, pre nego što prisloni stetoskop na grudni koš novog gosta u njegovom odavno nerenoviranom medicinskom kabinetu.

„Ne. Hteo sam da kažem upravo ono što sam rekao: Moje srce ne radi“, odgovorio mu je stranac pomirljivo.

Doktor R se nasmejao:

„Nemoguće. Kada vam srce ne bi radilo, mi ne bismo vodili ovaj razgovor, a vi biste bili mrtvi.“

Muškarac ga je pogledao i osmehnuo se na bespotrebnu podsmešljivost medicinskog radnika:

„Ali, zar čovek nije mrtav tek kad mozak prestane da mu radi? Tako su nas učili“, ljubazno je odvratio.

Doktor R jedva je sprečio svoje lice da se ne namršti:

„Oh Bože, pa ovo nije slučaj za mene, već za psihijatriju“, konstatovao je u sebi dok je gledao u nepoznato ljudsko biće, izučavajući njegovo ponašanje. Čovek pred njim bio je miran, fokusiran, bistrog i toplog pogleda, bez tikova, uredan, čist, odeven u skupo laneno odelo. U rukama je držao šešir i flašicu vode. Potpuno prikladno za vremenske uslove.

„Dođite da vas pogledam“, mahnuo je rukom lekar i izvukao stolicu na okretanje pred sebe. Neznanac je brzo, ali opet smireno skinuo laneni sako, okačio ga zajedno sa šeširom, a flašicu sa vodom stavio na umivaonik uz više kurtoazno pitanje „Neće smetati?“ izgovoreno u pola glasa, dok se spuštao na stoličicu.

Otkopčao je košulju.

Doktor R prislonio je „mikrofon“ stetoskopa.

Tri sekunde kasnije, pomerio ga je malo niže.

Potom malo više.

Vratio ga na prvi položaj.

Proverio slušalice.

Zavukao stetoskop ispod leve bradavice, pritisnuvši grudni koš.

Ništa.

Nikakav zvuk nije mu se pojavljivao u ušima.

Ni jedan jedini otkucaj.

Doktor R pogledao je svoj stetoskop, odmahnuo glavom, ustao i iz ormara izvukao drugi. Stavio je slušalice u uši, kucnuo u „mikrofon“, zadovoljno klimnuo glavom i seo za stolicu.

Ponovio je postupak.

Ponovo – ništa.

Nikakvog zvuka u slušalicama.

Ni jednog jedinog otkucaja.

Uhvatio je pacijenta za levu ruku i pokušao da mu napipa puls.

Potom ga je uhvatio za desnu ruku.

Sve vreme, muškarac ga je smireno gledao.

Čitav minut držao mu je ruke ne bi li napipao bilo čudaka.

Doktor R pogledao je na sat. Radno vreme mu je upravo prošlo. Oteo mu se uzdah. Ustao je od svog stola i pozvao neznanca da ga sledi:

„Da pogledamo mi to vaše srce na ultrazvuku…“

Krenuli su kroz hodnik. Koraci njegovog pacijenta jedva da su se čuli. Ušli su u drugi kabinet. Lekar je bez gledanja ka krevetu pokazao rukom:

„Skinite se do pola; Lezite na levi bok, levu ruku stavite ispod glave,  nagnite se blago unazad, zabacite desnu ruku prema meni“, izgovorio je automatski Doktor R i  spremao sondu – razrešitelja nedoumica koje je doneo stranac na kraju radnog vremena.

Tek što ju je prislonio na rebarni luk i pogledao u ekran, sonda je odmah prikazala srce unutar grudnog koša. Savršeno srce, sa urednom veličinom komora i pretkomora, smešteno tačno gde treba unutar tela: na sredini grudi blago nagnuto gornjim delom ulevo.

Srce kakvog bi svaki čovek poželeo.

Srce bez začepljenja i proširenja, zadebljanja i istanjenja.

Srce kroz koje krv prolazi u svim pravcima.

Srce koje ne kuca.

Doktor R protrljao je oči, zažmurio za trenutak. Pogledao je ponovo na ekran. Srce i dalje nije kucalo. Promenio je položaj sonde, baš kao što je, nekoliko minuta pre toga promenio položaj stetoskopa.

Ništa.

Srce je i dalje stajalo na svom mestu, udžbeničkih dimenzija, udžbenički pozicionirano.

Srce i dalje nije kucalo.

Doktor R pogledao je u neznanca još jednom. Nije bilo promena u njegovom raspoloženju. Osmeh mu je, uz dominatan izraz ozbiljnosti, lebdeo na licu. Kada bi govorio, činio bi to dovoljno glasno da ga sagovornik u svakom slučaju čuje, a opet ne preglasno, da ga neko slučajno ne bi mogao optužiti da se dere. Nije zamuckivao, niti bez potrebe ponavljao reči koje je izgovarao. Gledao je sagovornika ravno u oči. Treptao je u pravilnim razmacima. Disao je ravnomerno, bez ikakvog napora ili šuma. Trzaji i tikovi se nisu pojavljivali. Potpuno normalan, neupadljiv čovek koji se ni po čemu nije razlikovao od drugih ljudi. Osim po srcu koje nije kucalo.

“I? Da li mi sada verujete, doktore?”, pitao je čovek bez trunke trijumfa ili prezrivosti u glasu.

“Verujem… Ali… Ne razumem. Kako ste živi? Kada ste primetili da vam srce ne kuca?”, probudla se medicinska znatiželja kod dugogodišnjeg interniste.

“Nisam primetio. Znao sam da je prestalo da kuca onog trenutka kada se to desilo”, rekao je pacijent, dok je oblačio svoj laneni sako.

Ovakva izjava izazvala je trenutak sarkazma u glasu njegovog sagovornika:

“A kada se TO desilo?”

“Pre tačno 331 dana, 7 sati i… 42 minuta”, izgovorio je lik koji bi po svemu sudeći trebalo da uđe u anale moderne medicine. “Tada me je ona napustila.”

“Ona?”

“Da. Ona. Žena. Žena koju sam voleo. Otišla je s drugim.”

Doktor R nije želeo da sluša još jednu tužnju ljudsku priču o usamljenosti. I sam je živeo samačkim životom, u stanu nasleđenom od roditelja, predratnih lekara, u čijim se životima iskristalisao samo jedan cilj: Da imaju naslednika ne samo svoje vrste, nego i svog zanimanja. Njegovo potomstvo im, pak, nije bilo važno. Štaviše, nisu ga želeli. “Ko je lud da deli ljubav prema sinu sa tamo nekom ženetinom čiji je jedini interes da uhvati sina jedinca na bebu i zarobi mu svu imovinu”…

“Izvinite, to mi je manje bitno. Objasnite mi – kako ste živi?”

“Jednostavno: zahvaljujući mozgu.”

“Da?”

“Da: Osim što obavlja sve one dužnosti i reaguje na sve spoljne i unutrašnje podražaje, moj mozak naređuje mojoj krvi da struji kroz telo, da se očisti i napuni kiseonikom koji udišem. Moj mozak je potom šalje do najdalje tačke u mom telu. Evo, pogledajte”, reče on i dohvati iglu pa se ubode u prst iz kog poteče kap tamne krvi.

Neznanac i Doktor vratili su se u njegovu ordinaciju. Seli su – svako u svoju stolicu. Doktor je odmahnuo glavom, a potom iz fijoke izvukao cigarete, upaljač i pepeljaru. Ponudio je svog gosta, ali je on odbio:

“Trebalo bi da znate da pušenje može da bude uzročnik mnogih bolesti, kao i da može izazvati moždani ili srčani udar”.

“Lako ćemo za to poslednje. Odmah ću doći kod vas da me naučite kako da preživim uz pomoć mozga”, odgovorio je lekar dok je povlačio duboko dim i otpuhivao kroz širom otvoreni prozor.

“Bojim se da neću moći, doktore”, odgovorio mu je pacijent gotovo svečano.

“Zašto, moliću?”

“Zato što sam rešio da umrem.”

Glas mu je i dalje bio miran, a pogled staložen. Zenice su mu bile normalne veličine, a disanje se nije ubrzalo.

“Ali, zbog čega? Pa vi ste medicinski fenomen!”

Po prvi put neznanac je napravio nagli pokret. Nagnuo se ka doktoru kao da želi da mu kaže nešto u poverenju; Naslonio se sa obe ruke na njegov sto.

“Zato što znam da mi se ona neće vratiti. Svaki trenutak tokom 331 dana nadao sam se da će mi se vratiti i neumorno sam terao mozak da mojoj krvi osim svih zadataka komanduje da struji kroz telo, čisti se i vraća u najudaljenije tačke mog organizma, do svakog, makar i najmanjeg kapilara”.

“Dobro, a šta se sad promenilo?”, znatiželjno je upitao lekar gaseći cigaretu na simsu prozora i bacajući je što dalje od zidova unutar kojih je bila njegova ordinacija.

“Pre sedam sati i… 53 minuta”, rekao je neznanac nakon što je pogledao na kratko u časovnik, “video sam je kako šeta kroz grad. Sa bebom u kolicima.”

Ćutali su.

“Onaj s kojim me je ostavila poklonio joj je novi život. Nešto što ja godinama nisam mogao da uradim, iako sam pokušavao da naredim mom mozgu da naredi mojim spermatozoidima da se probude i silovito krenu u juriš ka njenim jajnim ćelijama tokom bezbroj pokušaja. Uzalud. Nisam uspeo. On jeste. Zato se ona neće vratiti. Zato više nemam razloga da živim”.

Drugi talas tišine prekinuo je kardiolog:

“Zašto ste onda došli kod mene?”

Neznanac ga je pogledao ozbiljno:

“Da biste vi jednog dana nekom svom mogli da kažete kako ste upoznali čoveka kom srce nije radilo, a koji je ipak bio živ više od 331 dana”.

Potom je ustao, popravio košulju i pantalone, uzeo flašicu vode sa umivaonika, dohvatio svoj šešir, otvorio vrata i s njih, već iz hodnika, okrenuo se, mahnuo rukom u kojoj je bio šešir i izgovorio jedva čujno “zbogom”.

Vrata su se zatvorila.

Te večeri, na povratku kući, Doktor R je čvrsto rešio da svom mozgu naredi da pronađe neku lepu ženu, u koju bi mogao da se zaljubi, s kojom bi mogao da napravi porodicu, bez obzira na mišljenje njegovih, sada već prastarih, penzionisanih roditelja. Predugo je, zarad mira u kući i 95 kvadratnih metara u strogom centru grada prihvatao kritike na račun svojih nesuđenih žena.

Te večeri, njegov poslednji pacijent seo je na klupu u parku u kom je prvi put poljubio ženu svog života. Držao je žuti cvet u ruci. Pogledao je ka nebu. Mesec se sakrio iza naslaga smoga koje su zarobile grad. Neznanac se osmehnuo, prisetivši se kako je te prve noći nebo bilo zvezdano, kako se Mesec osmehivao njihovim nežnostima. Udahnuo je još jednom. Osetio sve mirise oko sebe i za trenutak pomislio kako će mu to najviše nedostajati.

“Ugasi se”, rekao je i zatvorio oči.

Mozak ga je poslušao.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s