TUŽNI SLUČAJ NOĆNE MORE GOSPODINA B

Bilo je tačno pet sati i trideset minuta ujutro kada je gospodin B otvorio oči. Udahnuo je duboko, obrisao znoj koji se slivao niz njegovo nenaspavano lice, a zatim pomerio, kao i svakog jutra, jednu, pa drugu nogu. Desnom rukom sklonio je pokrivač sa sebe i uverio se da su mu svi delovi tela tu, potom levom potražio naočare, stavio ih na glavu i po prvi put tog jutra se osmehnuo.

Samom sebi.

Sve je bilo u redu. Noćna mora zbog koje se već duže od dve decenije budio svakog jutra u isto vreme i prolazio svoju “proveru telesne celovitosti” nezadovoljno se parkirala u dnu njegovog korteksa.

„Danas ću promeniti svoj život“, pomislio je dok se premeštao s jednog boka na drugi, kako bi još nekoliko minuta proveo u svom krevetu. Iz druge sobe njegovog prostranog stana još uvek se nije čuo nikakav zvuk: U toj sobi spavala je njegova žena, gospođa K.

Već pune dve decenije, osim povremeno, kada bi otputovali kod nekih prijatelja, ili kada bi se zaželeli seksa, nisu delili postelju. Ne, grešite ako mislite da je njihov zajednički život bio prevara. Naprotiv. Gospodin B je iskreno i bez ostatka voleo gospođu K, baš kao i ona njega, bez obzira na njihove povremene burne i bučne svađe, koje su se uvek završavale ćutanjem na trosedu, tokom kog bi Gospodin B nežno masirao preumorne noge gospođe K sve dok ona ne zaspi, a on je odnese u nekada zajedničku postelju.

krevet pixabay

Njih dvoje nisu delili postelju zbog njegove noćne more. Ona je bila toliko jaka i surova, da ga je iz noći u noć cepala, bolela, komadala. Uvek se završavala na isti način: Nekontrolisanim trzanjem, mahanjem ruku i nogu, litrima znoja i njegovim bolnim, nečujnim krikom dok bi sa njega otpadali udovi u vrtlogu nepostojeće, odsanjane, strahovite eksplozije.

Tražio je Gospodin B pomoć od stručnjaka, ali oni nisu mogli da pronađu uzroke za tako živopisnu, realnu, zastrašujuću, neobjašnjivu noćnu moru, jer za nju (baš kao za većinu noćnih mora i strahova) nije bilo realnog razloga: Gospodin B nikad nije učestvovao u ratu, niti mu je ikad iko poginuo pred očima. Gospodin B nikad nije gledao, a ni imao saobraćajnu nesreću. Stranice crne hronike u novinama je sistematično preskakao. Ako bi vesti na televiziji počinjale sa izveštajem o bilo kakvoj katastrofi, birao bi drugi kanal, uglavnom muzički. Zbog toga se nekoliko puta i posvađao sa Gospođom K.

Gospodin B nije gledao filmove i serije sa bilo kojom vrstom nasilja, iako je davno, još u studentskim danima, stekao sva potrebna znanja da se na pravi način od nasilja odbrani.

Jedina dva susreta s krvlju i nasiljem u svom čitavom pola-veka-dugom životu imao je dok je još bio mali, u izviđačima, kada je posekao tabane na zarđali lim odavno zaboravljen na dnu reke u kojoj se kupao, a potom u vojsci, kada je posekao dlan na ašov, na koji mu je ruka skliznula dok je pokušavao da iskopa zaklon na nekoj od mnogobrojnih nepotrebnih vežbi.

Gospodin B je, baš kao i gospođa K, bio jedan krajnje dosadan državni činovnik. Ako se državnim činovnikom može nazvati viši stručni saradnik u jednom od mnogobrojnih državnih instituta u koje su se (na samom početku tranzicije društva iz socijalizma u kapitalizam) posakrivali nedovoljno ambiciozni naučni radnici, magistri i doktori bez želje za izgradnjom karijere.

Gospođa K radila je kao profesor na državnom fakultetu i predavala je jedan od onih predmeta zbog kojih studenti usred dana imaju pauzu za kafu, predmeta koji su iz godine u godinu opstajali u programu rada, a da niko nije znao da objasni zašto. Nijednog studenta nikada u životu nije oborila. Kod nje je svako znao za šesticu.

Gospođa K je svakog jutra ustajala u šest sati. Iskrala bi se iz sobe i uplovila nečujno u kupatilo, gde bi se istuširala, stavila trunku šminke na mladoliko lice, a potom se oblačila i prelazila u dnevni boravak u kom bi ćutke skuvala kafu, gledala jutarnji pregled vesti “najviše zbog prognoze”, ali tako tiho da je morala da sedi tik uz televizor kako bi čula voditelje. Potom bi tiho i bespotrebno rano odlazila na posao koristeći javni prevoz. Izlazila bi dve stanice ranije, kako bi u laganoj šetnji pre posla odgledala stalno iste izloge i posmatrala fizionomije nezadovoljnih radnika. Na fakultet je dolazila u tačno isto vreme: Dva sata pre prvog predavanja. Zahvaljujući modernim tehnologijama, Gospođa K bi tada dovoljno glasno odgledala sve video snimke i pročitala sve vesti koje iz obzira prema svom voljenom Gospodinu B nije gledala kod kuće. Tako je bilo i ovog jutra.

Gospodin B, čije je radno vreme počinjalo dva sata pre njegove voljene, ustajao je svakog jutra u trenutku kada bi čuo kako se ulazna vrata od stana zatvaraju, a potom kako se ključ u bravi okreće dva puta. Mirno bi odlazio u kupatilo, vršio nuždu, tuširao se i brijao, prskao dezodoransom i oblačio sinoć ispeglanu košulju, uparenu sa odelom i kravatom. Iz frižidera bi izvlačio posudu sa mlevenim zrnevljem i kefirom: Gospodin B insistirao je na zdravoj ishrani. Sedeo je dok je doručkovao i posmatrao ulicu kroz prozor stana na prvom spratu. Nakon doručka obavezno bi oprao sudove iza sebe i kretao na posao.

Do instituta je vozio svoj luksuzni sedan i parkirao bi ga uvek na istom mestu, ispred svoje kancelarije: Rezervisano parking mesto je bilo jedna od retkih privilegija koje je imao viši stručni saradnik na već pomenutom državnom institutu. Sedan za kojim su se i danas mnogi okretali ljubomorno je čuvao već dve godine, kada je svoj mali gradski auto zamenio sa komšijom koji je, po svom sopstvenom priznanju, uleteo u iznenadne novčane probleme, pa je morao brzo da proda limuzinu budzašto.

Komšija se odselio preko noći, nekoliko dana su ga tražili nepoznati ljudi, predstavljali su se kao njegovi poslovni partneri, ali je i to brzo postalo prošlost o kojoj Gospodin B nije razmišljao.

Ulazio bi u svoju kancelariju tačno na vreme, uključivao računar i najpre pregledao elektronsku poštu, a potom bi otvorio folder sa svojim radovima i tezama i počinjao da radi.

Nekad bi mu se dan svodio na iščitavanje rukopisa čije je objavljivanje odlagao već dve godine: Bio je dovoljno svestan da njegov rad nema nikakvog značaja za procese u društvu, baš kao što je bio svestan da će, po objavljivanju 900 stranica teksta ni o čemu neko mlad postaviti pitanje čime je baš Gospodin B zaslužio mesto i platu na institutu.

Gospodin B je, baš kao i njegova voljena Gospođa K, svesno ostajao na svom radnom mestu petnaestak minuta duže nego njegove koleginice i kolege. Uljudno bi se, zadubljen u svoj bespotrebni rad, pozdravljao sa onima koji bi pokucali na vrata njegove kancelarije sa pitanjem da li će da krene prema kući.

“Imam još malo posla, moram da dovršim ovo poglavlje”, odgovarao bi lakonski znatiželjnicima. Njegova supruga bi, pak, objašnjavala da mora da ostane još malo kako bi “pripremila predavanje za sutra”.

Osim brižljivo građenog privida da odgovorno rade svoj posao, Gospodin B i Gospođa K su na taj način izbegavali i dosadnu, frustrirajuću gužvu na ulicama glavnog grada. I jedno i drugo bi, svako na svoj način, do kuće dolazio u manje-više isto vreme.

Gospođa K je isključila računar, ustala, stavila sitnice u svoju torbu, ogrnula blejzer i izašla iz svog kabineta. Dva puta ga je zaključala i naglašeno ljubazno, na izlazu fakulteta pozdravila portira.

Gospodin B je isključio računar, ustao, izašao iz svoje kancelarije, zaključao je i na izlazu sa instituta mahnuo zabrinuto portiru uz napomenu da bi “najbolje bilo da prenese krevet u institut, jer ne zna kako da stigne na vreme sa objavljivanjem svog rada”. Ušao je u automobil i krenuo ka stanu na drugom kraju grada.

Gospođa K je, kao i svakog dana, tri stanice pre svoje zgrade, izašla iz javnog prevoza i krenula ka stanu posmatrajući izloge i povremeno svraćajući u radnje. Primetila je da je Gospodinu B losion posle brijanja na izmaku pa je rešila da mu uzme novi.

Gospodin B je ležerno vozio ka svom odredištu uglavnom izbegavajući crveni talas semafora. Znao je za tako nešto potrebno iskustvo, ali da je najvažnije ne prelaziti brzinu od 50 kilometara na sat. Na pet minuta od njegove garaže morao je da stane: Crveno svetlo kao da se zainatilo da ga ne propusti bez zadržavanja. Pogledao je u retrovizor. Iza njega još nije bilo automobila. Bio je prvi na semaforu. Baš u trenutku kada je stisnuo papučicu kvačila kako bi uz dodavanje gasa prebacio u drugu brzinu, tik ispred njega je prozujao moped sa dvojicom mladića. Jedan od njih, prekriven kacigom, okrenuo se ka njemu i mahnuo mu. A onda je vozač mopeda dao pun gas.

“Nemoj da se izvinjavaš, nego pazi kako voziš”, pomislio je Gospodin B. U tom trenutku čula se eksplozija. Pred očima Gospodina B je bljesnulo, a onda je, u svom iznenadnom užasu, video kako prednji deo njegovog automobila, sve zajedno sa njegovim iskidanim udovima, leti u vazduh. Gledao je kako njegova leva šaka leti sa volanom za nogama. Osetio je mlaz tople krvi na svom licu. Nije stigao da urlikne. Njegova noćna mora izletela je iz korteksa zajedno sa komadićima njegovog tela. Bilo je to poslednje čega je bio svestan. Onda se jednostavno ugasio. Bol nije uspeo da oseti. Samo strah

***

Prošlo je sedam dana otkako su ostaci Gospodina B preneti sa Instituta za sudsku medicinu u gradski krematorijum da bi bili spaljeni, u pratnji tek nekoliko njegovih najbližih prijatelja i neutešne Gospođe K. Njihova deca nisu došla da se oproste od oca. “Život na zapadu ne dozvoljava slabosti”, objašnjavali su neuverljivo neutešnoj udovici.  Gospođa K nije išla na fakultet. Nije uključivala televizor. Nije primala goste. Samo je disala. Nije čitala ni novine, koje joj je svakog jutra, sa osnovnim potrepšitnama, donosila komšinica. Bacila ih je u stranu dok je gledala kroz prozor stana u kom je sa gospodinom K provela više od tri decenije. Odgovore nije tražila. Još uvek je odbijala da Gospodina B nazove pokojnikom, iako je lično stavila urnu s njegovim pepelom u za to predviđeno mesto u zidu groblja.

Gospođa K rešila je da izađe i u šetnji pokuša da pronađe mir, makar šetala ko-zna-dokle.

Na naslovnoj strani najčitanijeg tabloida, uz fotografiju raskomadanog, krvavog automobila Gospodina B ostao je neprimećen naslov ispisan u tri reda velikim, masnim, slovima, crvenim kao što je njegova krv bila: “ŠOKANTNO OTKRIĆE: UBIJEN GREŠKOM U MAFIJAŠKOM OBRAČUNU”.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s