ODLOMAK IZ ROMANA TREĆA KOMANDA

„Miriše na sneg“, pomislio je Adam i protrljao bradu staru tri dana.

Podigao je ramena i lagano namestio gunj, jedinu uspomenu što ga je još vezivala za oca, nekadašnjeg visokog oficira policije, koji se posle preranog, političkog penzionisanja iz službe sklonio u svoje rodno selo i tamo proživeo ostatak svog života. Ili barem ono što su mu nekadašnji drugovi namenili.

To baš i nije bilo mnogo: kuća od tri prostorije i plac od nekoliko jutara, sa kog je nekadašnji policajac vredno uzimao od zemlje svaki plod koji je mogao. Smerno, kao da nikad u životu nije odlučivao o tuđim životima. Skromno, kao da nikad u životu nije kročio van svog dvorišta. Smerno, kao da nikad iz svog sela izašao nije, kao da nije imao službena kola, sekretaricu, ličnog šofera…

„Zemlju moraš da voliš. Ona ti daje život. Ako je voliš mnogo, onda će ti i mnogo dati“, davno mu je mirno govorio otac dok ga je sin mrzovoljno gledao kako se savija nad teškim rukama iskopanom brazdom. Nije mu bilo po volji što je morao da svetlosti velegrada zameni sa nekom selendrom „gde je i Bog rekao laku noć“ baš u trenutku kada je u srednjoj školi stekao prvu ljubav i pobedio na prvom sportskom takmičenju. Ali, njegov otac, nekada strah i trepet istog tog grada u kom je on odrastao, jednostavno ga je odveo iz škole jednog dana i rekao mu kako se sele. U to vreme nije imao prava na pitanja. Samo na izvršenja naređenja. Baš kao i njegov otac do tog dana. Samo što Adam nikad nije upoznao onoga ko je njegovom ocu davao naređenja.

„Bože, kako je to davno bilo“, pomislio je i pogledao niz zemlju koja se pružala ispred njega.

Izmaglica se lenjo dizala i pomagala jutru da zameni noć. Teško mu je to išlo. Teška zemlja, teška noć, nije se tako lako davala… U kućama su se palila svetla, pomalo stidljivo, kao da im je teško što osiromašenim, ostarelim domaćinstvima izbijaju još neki dinar, za račun za struju. Domaćini su po običaju ustajali rano i kretali na zemlju: čak i zimi je imalo šta da se radi. Adam se nasmejao tom tvrdoglavom, ponekad besmislenom običaju i zavukao ruku u džep pantalona. Izvadio je cigarete, upaljač, okrenuo se ka kući, sakrio plamen i zapalio još jednu. Pokrio je cigaretu rukom, da se žar ne vidi i udahnuo duboko dim. Blago se zakašljao.

„Samo da skupim mesec dana i onda preokrenem život. Bacim ova sranja jednom zauvek“, slagao je samog sebe. Po ko zna koji put. Ponovo je povukao dim iz cigarete. Duboko. Kao i prvi put. Cigaretu je i dalje držao na stari način. Nikako nije mogao da se oslobodi te navike. Iako je svoju prošlost davno ostavio. Ili je barem tako želeo da veruje.

Sa dna sela ponovo je jauknuo vetar.

Hladan. Oštar. Brz. Kao zamah i ubod nožem.

„Ni ovaj gunj više ne pomaže. Starim“, rekao je u pola glasa, dok je osećao kako mu se hladnoća uvlači ispod svega što je obukao i širi niz kičmu, sve do ispod kolena.

Okrenuo se ka kapiji svog dvorišta. Još se niko nije pojavljivao. Navikao je da se seljani od ranog jutra pojavljuju pred kapijom i traže ga. Da im pomogne. Da porazgovaraju. Da popiju kafu i rakiju. Da popuše po cigaretu s njim i probaju da čuju neku od ratnih priča sa Adamom u glavnoj ulozi. A  on nije voleo da ih priča. Ali, ko te šta pita kad živiš u selu kom si nekad davno dao nadimak Vukojebina Donja.

Skupio je oči. I vid ga je u poslednje vreme izdavao. Ili mu se tako činilo. Povremeno nije mogao da vidi sve ono što mu je pre nekih deset godina bilo potpuno jasno. Razlivale su se linije i nije pomagalo ni kad „zaškilji“.

„Komšijaaaaa“, prenuo ga je iz razmišljanja glas grub baš kao i zemlja na kojoj je stajao. Glas je dolazio iz ugla, iz dela njegovog dvorišta koji je još bio u mraku… U senci oraha klatio se Petar, njegov vršnjak, likom previše ostareo za jednog četrdesetogodišnjaka. Lice mu je bilo izbrazdano dubokim borama, onim što čovek dobije kad mnogo vremena provodi napolju – na suncu, kiši, vetru, snegu… Naročito na vetru i zimi. Telo, bez obzira na snagu u sebi, bilo je preveliko, nesrazmerno razvijeno, baš onako kao što se često vidi na selu: tanke, čvornovate noge, veliki torzo, široka ramena, ruke ogromne, tvrde, sve odiše jačinom, osim stomaka. Onog što ga dobiju na raznim proslavama i tokom dugih zimskih meseci, dok seckaju pršutu, slaninu i uživaju u kombinaciji mesa, sira i žestokih pića napravljenih u domaćoj radinosti.

„Reci, prijatelju“, odgovorio mu je i krenuo ka njemu.

„Hoćemo li“, zapitao ga je neodređeno vršnjak s kojim je često provodio dane u mladosti. Uz loptu, ali i lopatu. Kasnije su im se putevi razišli.

„Hoćemo, samo treba da mi kažeš šta“, rekao mu je i još jednom namestio gunj: uporno mu je spadao s ramena. I pored godina vežbi i raznih, gotovo neverovatnih fizičkih napora, ratova, akcija, nije bio ni blizu širini svog oca.

„Pa zna se, brate moj. Prvo kafa i čašica rakije. A onda, da eliminišemo Ružu“, nasmejao se Petar.

Ruža je bila svinja. Ogromna. Silna. I trebalo je zaklati. A za 160 kilograma mesa i slanine na četiri noge trebala je snaga. Komšijina i njegova.

Ušao je u kuću svog komšije i zaželeo dobro jutro ukućanima. Svi su već užurbano radili. I najmlađi i najstariji. Komšijin sin, jedva osam godina star čistio je veliki radni sto zajedno sa sestrom. Ana, komšijina žena, je u ogromnom loncu kuvala vodu. U isto vreme, na šporetu na drva, iz poveće šerpe, hiljadu puta udarene, dimili su se komadići sitno iseckane slanine i luka, nestrpljivo čekajući da se utope u desetak umućenih jaja. Žena je vešto, kao da je imala barem četiri ruke, upravo završavala i kafu.

„Dobro jutro, dobro jutro, komšija. Evo sad će kafa i rakijica, pa da prezalogajite nešto pre nego što se krene u posao“, rekla je prostodušno, sa osmehom koji se i pored teškog života nije skidao sa lica.

Iza kuće čulo se pucketanje naložene vatre i zvuk sekire dok je razbijala cepanicu za cepanicom. Glava te kuće, starac od sedamdeset godina, osušen i prek, cepao je drva nesmanjenom žestinom već više od pola veka. Nije posustajao. Nije izgubio veru u život čak ni onda kada ga je napustila njegova verna saputnica, žena što mu je izrodila četiri sina i kćerku.

„Jebem ti život. Da je pravde, pa da sedim ko gospodin čovek, a sinovi da ovo rade. Ali, ne. Progospodili se. Otišli u svet. Ostavili oca i majku same na zemlji. Ni unuke da vidim. Koja sam ja budala bio kad sam im škole plaćao. A i ovaj što se vratio, stalno mi zamera kako sam ga ja upropastio“, cedio je kroz zube po ko zna koji put istu priču, znajući da ga niko ne sluša.

Kafa je bila na stolu.

Adam je mudro ćutao i srkutao gutljaj za gutljajem, znajući da ne bi bilo dobro da prozbori i jednu reč komentara. Ne jednom je prisustvovao porodičnom ratu baš za tim stolom. Samo što bi ga neki put povela starina, a neki put -Adamov uvređeni ispisnik.

„Dobro, bre, komšija, kako to da nikad, ali nikad ne pričaš o svemu kroz šta si prošao u ratu“, upita ga možda previše glasno Petar dok je u ruci držao vrelu šoljicu.

Zapalio je cigaretu i pogledao dugo u svog zemljaka, ispisnika. Onda se osmehnuo:

„Nema tu šta da se priča Petre. Bilo, prošlo, ne vratilo se nikad.“

„Majku ja njima izdajničku jebem. Mene nisu hteli ni da prime u vojsku. A hteo sam i dobrovoljno da idem ono kad su udarili na nas. Ali, nisu mi dali. A šta meni fali? Vidi me kakav sam! Volu repu da iščupam“, nastavljao je Petar svoju jadikovku. Periodično je pričao kako je on, eto, u rat hteo da ide, ali da ga je komisija odbila zbog neke retke srčane mane. Zbog toga ni vojsku nije odslužio. Na selu su ga svi gledali kao otpad, ali mu za vreme fakulteta to nije smetalo da obori koleginicu s godine na kolena i ekspresno joj napravi dete, a onda još ekspresnije i oženi. Ni jedno ni drugo nisu završili svoje visoke škole. Samo onu životnu, u kojoj su dobili još jedno nedonošče.

„Ko zna koliko takvih kao mene oni nisu primili. Zato smo i izgubili! Što se biralo ko će ići, a ko neće. Sramota. Ko da je vojske ikad dosta! Ko da ja nemam pravo da branim svoju rodnu grudu. A ti, ti koji si bio tamo – ništa nećeš da mi pričaš! Nije to u redu“, dodavao je zajedljivo.

„Ma, Petre, samo nek je glava na ramenima ostala“, mirno bi odvraćao komšiju od dalje diskusije. U isto vreme razmišljao je kako bi Petra verovatno spakovali u limeni sanduk već prvi dan: em je bio visok, em mu je stomak bio ogroman, em nije bio previše pokretan i previše vešt. Snažan je bio, ali trapav, trom. Takvi nisu dugo izdržavali u ratu.

Ispili su kafu i prešli na doručak. Petar je još jednom pokušao da ga nagovori da uz „čašicu on njemu ipak ispriča šta se sve dešavalo tamo, dole, kad je bilo baš, ali baš gusto“. Onda se u raspravu uključio otac:

„Aman, muko, nemoj da jašeš čoveka koji je došao da ti pomogne da ukolješ onu zver! Da si valjao za pušku, uzeli bi te. Ovako – nisu. I šta se večito buniš? Tvoja su braća i u inostranstvo bežala da ne bi uzela pušku! Samo ti se kurčiš!“

„Baš zato što su bežali! Izdajnici, sramota, jebem li im ja ma…“, zaustavio se Petar na vreme. Pogled osušenog starca ubo ga je u glavu. Nije dozvoljavao da se na taj način vređa uspomena na njegovu ženu.

Nastupio je trenutak neprijatne tišine.

„Ljudi, daj da radimo. Vreme nam prolazi“, prekinuo je Adam i ustao od stola.

Izišao je u dvorište i zagazio u ostatke snega. U dnu, nekih dvadesetak metara dalje, bile su postavljene mengele. Vrlo brzo će sa njih visiti beživotna telesina krmače iz čije utrobe će ispadati creva. A oko nje će trojica muškaraca mlatarati noževima i odsecati slaninu, komade mesa, diskutovati šta je i kako bolje da se spremi: na dugom i sporom dimu ili kratko – samo tri, četiri sata.

Pogledao je na sto na kom su bili pedantno poslagani noževi i dvadeset metara teškog, jakog konopca. Potom je pogledao ka Ruži. Vrtela se nervozno po oboru. Frktala poput bika. Osećala je da smrt dolazi i nije htela da se baš tako lako preda.

„O, da. Ja ću ti presuditi. To mi je posao“, rekao joj je. A onda je pomislio kako je potpuno skrenuo s uma. „Jebem ti, pričam sa svinjom!“

Osetio je da su iza njega starac i Petar: krenuli su ka oboru. Konopac je bio u Petrovim rukama. Starac je zadužen da smiri Ružu. Prilazi joj i smeši se. Češka je kao da je pas u pitanju. Priča joj utešno, zaverenički. Ona kao da zaboravlja na sve. Veruje starcu. Uostalom, on ju je hranio od malena. Zašto da mu ne veruje? Nije bilo dana da nije brinuo o njoj, čak joj iz  ruke davao da jede: nekad kukuruz, nekad jabuku…

Petar najpre stoji sa strane, nekoliko metara od njih, a onda polako prilazi. U jednom trenutku, umalo da ga oda škripa sopstvenih čizama u snegu. Napravio je omču i provukao je između zadnjih nogu nesrećne Ruže. Sada je samo pitanje strpljenja: treba je izvući iz obora i dovesti blizu mengela. Nakon toga, ono što je uvedeno tek pre nekoliko godina: upucavanje među oči. Posebnim vazdušnim pištoljem prislonjenim u lobanju omamljuju nesrećnu životinju. Potom  trenutak fizičke snage: prebaciti konop, snažno povući i izvrnuti 160 kilograma žive vage naglavce, ali tek u trenutku kada onaj koji je zadužen za klanje izvuče svoj nož iz tela životinje. Nikakav problem za ljude koji su to radili barem deset puta do sad. A oni su tu operaciju radili gotovo svake godine: kod sebe, ili u komšiluku, da pomognu.

Ruža nije imala nikakve šanse. Tek kad je prišla mengelama i videla Adama, za trenutak je zaskičala. Ali, tada je bilo kasno. Onaj koji ju je hranio celog života prislonio je cev u glavu i povukao obarač. Pala je postrance. Adam je hitro priskočio i znalački uvukao nož pod jednim uglom, potom ga zakrenuo za 90 stepeni, prerezao arteriju i izvukao ga kroz rupu u vratu. Krv je šikljala. Prskala po snegu. Razlivala se. Pod kolenom je osećao poslednje, refleksne Ružine trzaje. Ustao je. Čuo je zvuk konopca koji se prevlačio preko čekrka. I nešto kao tiho skičanje, poslednji ropac. Okrenuo se ka telesini koja je već visila na mengelama. Spustio pogled ka snegu. Crvenom. Sve crvenijem. I tamnom. Sve tamnijem. Toliko tamnom, da je u jednom trenutku pomislio da pada mrak. A nije bilo logike, razloga. Posle se nije sećao ničega. Samo je pao u sneg. Širom otvorenih očiju.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s