ODLOMAK IZ ROMANA PRVI ČIN

Kazali su mi da sam slobodan.

Jednostavno su otvorili vrata i pustili me.

Baš kada sam hteo da se zaletim u zid glavom, oni su otključali i rekli da su pogrešili… Da se ubica javio i priznao…

Mislim da sam video i Tamaru. Valjda je rekla „idi kući“. Da, to je bila Tamara. Prepoznala me. Prepoznao sam je. Rekla je i „biće sve u redu“. Ili je to bila ona njena prijateljica… Ona crna…

Šetam. Šetam već satima. Kao robot. Ne brojim ni korake. Ne primećujem ljude. Samo šetam. Treba mi da šetam. Treba mi da udišem vrući, ustajali vazduh… Treba mi dnevna doza beogradskog smoga.

zatvor pixabay

Šetam po ulicama koje nikada nisam video. Ne znam kako mi uspeva. Do pre neki dan sam živeo u ubeđenju da sam Beograd prepešačio uzduž i popreko, da ne postoji ni jedan ćošak u starom delu grada koji barem jednom nisam prošao… Kažu – veliki je Beograd. Jeste. Čak ne znam u kom sam delu grada. Nije ni bitno.

Telefon me nervira. Stalno zvoni. Ne prekida. Kao da mu baterija traje beskonačno. Ne, ne brinite… Nisam poludeo. Barem tako mislim. Govorim o mobilnom telefonu.

Verujem da me zovu iz redakcije. Možda me zove i majka. Ili neki poznanik… Kao da je bitno. Neka ostave poruku. Govorna pošta još funkcioniše. Javiću se kasnije. A možda i neću. Svako kome trebam neka ostavi poruku. Kome je baš hitno, neka me nađe. To je bar lako u Beogradu. Ja sam to mnogo puta do sada dokazao… Mislim da jesam.

Možda me i Ana zvala.

Ne.

Ona nije. Ona sigurno nije. Ona je ubijena.

Smejem se…

Ubijena!? Kakva glupost! Ko bi nju ubio??? Nije nastradala u saobraćajnoj nesreći. Ubijena je. Tako bar kaže onaj… Todor… Inspektor Todor kako-ono-bi-prezime… Možda me je i Tamara zvala.

Ne, ona se još uvek bavi preganjanjem s jastukom po svom krevetu.

Ne, čekaj, nije tako. Ona je bila u policiji i rekla mi da idem kući i da će sve biti u redu. I još mi je klimnula glavom, onako značajno, kako to samo ona ume… Ali, čekaj, neke stvari mi nekako nisu jasne… Nekako se mešaju bez reda. Eto, na primer, Tamara… Šta ona radi u policiji? Ona je psiholog bez stalnog zaposl…

Hahahahahaha….

Sjajno. Neverovatno. Odlični su ti policajci. Tek sad shvatam….

Ona radi u policiji! Zato joj nije bilo važno što nikad nećemo dobiti pare od onog projekta. Šta će joj te pare kada radi za redovnu državnu platu.

Bože, kako sam glup.

Ova država kontroliše sve. Te priče o demokratskim promenama su samo varka za budale kao što sam ja. I gomila drugih. Sjaši Kurta da uzjaše Murta… Ustani kume, da sedne sviračeva majka… Imamo mi takvih poslovica koliko god hoćeš… Promene… Ma ko još u njih veruje??? Možda oni koji su iz tih promena zaradili… Ja sigurno nisam. I ne mogu da verujem. Ne više… Znači da ostaje ipak samo jedna mogućnost: Nešto sam sigurno uradio, pa me zajebavaju sa tom pričom o ubistvu.

Nema šanse.

Ko bi ubio Anu?

Zašto?

Mora da sam nešto zajebao.

U stvari, mora da su mislili da sam nešto zajebao, pa su me onako preventivno preplašili, naterali da razmislim o… Ne… Ne uklapa se. Kada nešto zgrešiš oni te pokupe i izubijaju u mraku. Ili te jednostavno ukinu. Nestaneš. Nema te.

A meni su rekli da sam slobodan.

I Tamara je rekla da će sve biti u redu.

Telefon ponovo zvoni. Javljam se. Neko mi kaže „kolega, moje saučešće“.

Marš u pičku materinu, idiote!

Jebem ti, bre, majku!

Kakvo saučešće?

Niko nije mrtav!!!

NIKO!!!

Niko.

Moj.

Nije.

Mrtav.

A ja hodam.

I slobodan sam.

I sve će biti u redu.

Tako je Tamara rekla.

Možda je bolje da idem kući.

Tamara je rekla da idem kući.

Policiju treba slušati.

Idem do Ane na posao. Da je poljubim. Da joj kažem da će sve biti u redu. Tako je rekla Tamara. Njih dve su prijateljice. Neću joj reći da je Tamara u stvari, policajac, a ne psiholog. Ne bi mi verovala. Opet bi rekla da izmišljam i ostavila me.

Ne bih podneo da me ostavi.

Idem odmah kod nje. Na posao.

Ne, prvo ću je pozvati.

Opet zvoni telefon. Javljam se opet. Ne gledam ko me zove.

Sine! Kako se to desilo, sine!!!

Šta hoćeš? Ko si ti?

Sine, mama je! Gde si, sine!?!

Kakva mama? Marš, bre! Marš i ti u pičku materinu!!!

Bacam telefon. Ne znam zašto.

Gazim ga. Ne znam zašto.

Lomi se.

Šutiram ga. Svuda po ulici lete delići mog telefona. Ionako nije bio ni za kurac. Ionako sam hteo odavno da kupim drugi.

Ana!

Anaaaaaaaa!!!

Neke kočnice škripe.

Zašto tako brzo pada mrak?

Zar nije leto?

Hoću još da šetam.

I sve će biti u redu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s