GOSPODIN A IZ VAROŠI M

U životu gospodina A nije bilo ničega neobičnog. Naprotiv. Moglo bi se čak reći da je on prilično bezidejno trošio svoje vreme do konačnog izdisaja.

Gospodin A živeo je već deset godina u varoši M, predgrađu najveće metropole u tom delu kontinenta. Ako se to uopšte može zvati “životom”:

U svoja četiri zida bio je potpuno sam. Čitavih 25 kvadratnih metara prostora u kom je ljubomorno čuvao svoje navike bilo je pretrpano uglavnom jeftinim, džepnim knjigama i enciklopedijama.

Za mali televizor, računar na kom se odavno nahvatala prašina, krevet i poluraspali dvokrilni ormar jedva je bilo mesta. U samom ćošku, pod prozorom, nalazila se fotelja sa lampom za noćno čitanje i stočićem dovoljno velikim za šolju kafe i pepeljaru. Sto za ručavanje imao je samo dve stolice i služio je ujedno i kao radni sto. Kuhinja je bila opremljena samo osnovnim aparatima: malim frižiderom, malim električnim šporetom. U kupatilu, pored tuš kabine smestila se veš mašina koju je odavno trebalo zameniti. Gospodin A je već godinama sebi obećavao kako će to uraditi sledećeg meseca.

Na zidovima nije bilo nikakvih slika. U garsonjeri sa poluspuštenim roletnama na prvom spratu zgrade u centru varoši nije bilo nijedne biljke. Gospodin A jednostavno nije želeo da ima bilo kakve obaveze kada uđe u svojih 25 kvadratnih metara. Želeo je samo da se osveži mlazom vode u kupatilu, a potom da se, sveže presvučen, uvali u svoju fotelju i čita.

novine pixabay

Bilo je dana kada je gospodin A tokom jedne večeri kombinovao četiri, čak pet knjiga: Čitao bi po jedno, dva poglavlja iz svake. A bilo je i dana kada bi celo veče, pre odlaska na počinak, posvetio čitanju jedne jedine knjige. Za to vreme, gospodin A popio bi šolju čaja od nane i popušio dve cigarete, a potom otvorio prozor na 10 minuta, bez obzira na to da li je napolju sneg ili omorina od vrelog letnjeg dana.

Gospodin A ustajao je rano, dok bi mesec prepuštao nebo suncu. U tišini bi napuštao zgradu i odlazio na voz, kojim bi putovao do metropole, na posao. Na ulici se nikome nije javljao: u varoši M nije imao prijatelje. Za deset godina, koliko je proveo u tom malom mestu, nikada nije popio kafu ili čaj od nane s nekim. U vozu bi uredno pokazao svoju godišnju kartu, iako su ga kondukteri već napamet poznavali kao ćutljivog čudaka, koji tokom vožnje “čita neku knjigu”, za koju nikad nisu čuli i izlazi iz voza tek kada se na razglasu čuje “Poslednja stanica. Voz više ne saobraća”.

Možda bi, da je za to bilo povoda, neko i pratio gospodina A, ali bi on brzo nestao u vrevi probuđenog velegrada, među ljudima što žure na svoje poslove.

Samo jednom, za čitavih deset godina otkako je došao u varošicu M, jedna žena je pomislila da ga je prepoznala: Prišla mu je na ulici sa izrazom zahvalnosti na licu i uzbuđeno, sa dozom poštovanja izgovorila: “Ja Vas znam, Vi ste onaj doktor što mi je…”

Nije stigla da dovrši rečenicu. Gospodin A je gotovo prislonio svoj kažiprst desne ruke na njene usne i odgovorio: “Vi ste pogrešili. Ja sam samo običan majstor koji zna da popravi ono što se pokvari.”

I jedno i drugo bilo je istina: Gospodin A popravljao je srca. Stara, istrošena, izmučena, pocepana, oštećena srca. Svom poslu pristupao je kao i svaki majstor: Odgovorno, ozbiljno, bez izgovora da je umoran, čak i ako je šest sati pre toga proveo na nogama popravljajući neko drugo srce.

Gospodin A najviše je voleo da popravlja srca koja je oštetila ljubav. Znao je tačno da prepozna da li je bila u pitanju ljubav prema poslu ili prema nekom drugom biću. Osećao je da li je srce bilo iskreno ili lažljivo, koristoljubivo. Mogao je da vidi da li se srce pokvarilo zbog previše ljubavi ili zbog neuzvraćene ljubavi. Uvek se, gotovo kao malo dete, radovao kada srce vrati gde mu je mesto, a ono proradi besprekorno, kao sat.

I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, meseca u mesec, godine u godinu. Popravke, voz, knjige, san, voz, popravke, voz, knjige, san…

Jedini izuzetak iz ove naizgled monotone svakodnevice, bio bi dan kada bi gospodin A bio slobodan. Tada bi išao u kratku šetnju i ulazio u prvi lokal koji bi mu se našao na putu. Poručio bi kafu, i da bi izbegao one isprazne razgovore s konobarom i gostima, s vrata bi uzimao novine, u koje bi se naizgled udubio. Da bi sačuvao svoj mir u lokalu, umeo je čak da prelista novine od prve do poslednje strane. Istina, nikome nikad nije mogao da prizna (a kako bi, kad nikoga nije poznavao u varoši M) da mu je teško padalo da pređe preko stranica na kojima su se nalazile čitulje. Tada bi ga uhvatio strah da među licima onih koji se više ne bude ne prepozna nekoga ko mu je svoje srce poverio na popravku.

Bilo je zimsko subotnje jutro pred Novu godinu kada je gospodin A obuo kožne čizme, obukao kaput od kamilhara i na odavno ogoljenu glavu stavio šešir. Na radost klinaca, noć pre toga sneg je zakrčio ulice i bila je prava umetnost probiti se do prvog lokala. Ali, gospodin A nije tako lako odustajao: Prešao je 300 metara pre nego što je osetio da su mu se brkovi zaledili. Zato je gotovo nervozno ušao u jednu od najstarijih kafana u varoši M, uzeo novine, u prolazu poručio gorku kafu, skinuo kaput i šešir i seo za sto u ćošku. Izvadio je novčanicu kojom bi platio kafu i još jednu, manju, za konobara: uvek je ostavljao bakšiš. Kada je vreli napitak spušten na njegov sto, već je listao novine.

Čitao je naslove potpuno nalik na one od prošle subote i pitao se šta se dešava sa zemljom u kojoj živi. U redovima uredno poslaganim na stranicama novina krilo se mnogo lažljivih, kvarnih, otrovnih, gotovo trulih srca. Odmahivao je gotovo neprimetno glavom i molio se da mu ta srca ne dođu pod ruke. Gospodin A bio je dobar majstor, ali ne i svemoguć. Neka čak ni on nije mogao da popravi. Otpio je u međuvremenu nekoliko gutljaja i stigao do dela novina od kog je uvek strepeo.

Prvu stranicu prošao je sa olakšanjem: Većinu prostora zauzele su čitulje posvećene nekom lokalnom mafijašu od kog su se opraštali njegovi saučesnici, i verovatno njegov ubica.

Na drugoj stranici bila su lica davno umrlih, kojima su porodice, čisto radi reda, da komšiluk ne zameri, odavale počast, iako odavno za njima tugovali nisu.

Ni na trećoj nisu bila njemu poznata lica. Samo osobe koje su izgubile živote u raznim saobraćajnim udesima. Već je lakše disao.

Baš u trenutku kada je okrenuo četvrtu stranu i pomislio kako su svi oni kojima je on dao drugu šansu još uvek živi, u dnu trećeg stupca primetio je poznato žensko lice. Osmeh na slici ga je snažno udario. Slova su najednom postala mutna, a u kafanu kao da je ušao oblak koji je prekrio svetlo sijalica. Osetio je kako se znoji, kako nema daha, kako mu nevidljive ruke hvataju grudni koš i snažno stežu. Ustao je, zateturao se, naglo otvorio vrata, napravio dva koraka, shvatio da je bol neizdrživa i sručio se u sneg.

Konobar, koji je u tom trenutku spuštao kafu još jednom gostu, istrčao je za njim. Sledila su ga još dvojica muškaraca. Uspeli su da ga okrenu na leđa, da mu otkopčaju košulju. Jedan od njih mu je podigao glavu i snegom trljao potiljak, a konobar je pokušavao da ga dozove.

“Ljudi, neka neko zove hitnu pomoć! Komšija, jeste li dobro?”, bile su poslednje reči koje je čuo. Pre nego što se ugasio, pomislio je kako hitna pomoć neće stići na vreme. Pomislio je i kako je sve uzalud, jer tog dana u velegradu do kog neće stići ne radi najbolji majstor za popravku srca: On.

Na stolu za kojim je sedeo ostao je šešir, do pola popijena kafa i otvorene novine. U dnu trećeg stupca četvrte stranice sa čituljama smešio se ženski lik ispod kojeg je pisalo “Umrla je naša mama”. Bio je to lik gospođe A, jedine osobe čije je srce pre deset godina pokvario najbolji majstor za popravku srca. On.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s