ODLOMAK IZ ROMANA „EVO ZAŠTO TE VOLIM“

Verovala ili ne, kad se dete rodi – sve se promeni.

Uverićeš se u to jednog dana.

Tada vi, žene, postanete nalik na morske lavice: svoje mladunce čuvate prekomerno, pazite na svaki njihov pogled, uzdah, pokret i ne date nikome da poremeti tu ljubav. Čak ni muškarcima – da ne kažem mužjacima.

U to sam se lično uverio. I to ne jednom.

Da, princezo moja, pričam o seksu.

Možda se sad neko gnuša, sa zgražanjem zatvara ovu moju veliku priču namenjenu tebi velikoj i jedinoj, ali, da se ne lažemo: nisi nastala u kupusu, niti su te donele rode. Nastala si u krevetu. To sam već i opisao – na samom početku. Možda previše poetski.

Ali, kada je tvoja mama u svom stomaku osetila da se pomeriš, postala je neosvojiva tvrđava. Više nisam mogao da priđem ni na koji način i podignem kapiju. Svi ulazi bili su zatvoreni. Trajno.

„Neću da rizikujem“, govorila je tvoja mama, potpuno ubeđena u svu ispravnost svoje odluke. To je jedini put kada nije htela da posluša savet svoje doktorke. One, zbunjene, sa izgrickanim noktima.

„Možete imati odnose dokle god vam to ne smeta i ne predstavlja problem. Naravno, nemojte preterivati sa vratolomijama, ali klasičan odnos je normalna stvar čak i u drugom trimestru“, objašnjavala joj je zamišljeno, gledajući u monitor računara na kom je bila gomila podataka o Suzaninoj trudnoći.

Uzalud sam se nadao da će uvažiti mišljenje svoje lične svetice.

Odbijala me je uporno i toliko kategorično, da sam posle samo 72 sata shvatio da nema apsolutno nikakve potrebe da dalje pokušavam.

Pomislio sam „dobro. Izdržaću ja tu trudnoću. Izdržaću i taj proces oporavka posle porođaja. Sve ću da izdržim“. Razumeo sam je. Plašila se da te ne povredimo. Ja, težak preko 100 kilograma i ona, zbog trudnoće nenadano smotana.

Sve to vreme sam se zafrkavao sa tvojom mamom i živeo prilično monaškim životom. Čekao strpljivo da se rodiš, a potom i famoznih šest nedelja oporavka.

Koliko god čin rođenja bio uzvišen, veličanstven, božanstven, koliko god se u tom trenutku praktično dokazivalo kako svet bez vas zapravo ne bi postojao, toliko je taj sam čin težak. Ponekad i opasan. Kad kažem ponekad – odmah da ti kažem, princezo moja – takve situacije su vrlo retke. I lekari već sad, dok pišem ovu moju veliku priču namenjenu tebi – imaju mnogo načina da spreče bilo kakvu komplikaciju.

Baš zbog toga što je čin rođenja težak, što se u njemu ili „pocepate“ (a to će ti mama objasniti šta znači) ili vas „secnu“, morate da se oporavljate posle porođaja. Mišići, unutrašnji organi, polni organi, stomak… Sve vas boli. I sve zarasta. U tim danima potpuno je normalno da nas ne volite i da nas (muškarce) ne želite. Potpuno je normalno i da nam govorite kako smo vas upropastili. Tome ste naročito skloni u trenucima kada se gledate u ogledalu, odmah posle izlaska iz bolnice.

Zato ti predlažem da tom svom klipanu, s kojim ćeš jednog dana praviti svoju malu princezu, ili pak princa, na vreme objasniš čiju krv nosiš i da mu je najbolje da se na duže vreme skloni od tebe i zajedničkog kreveta.

Tvoja mama to nije na vreme uradila, pa sam ja – kao čovek koji voli da voli – već 43. dan pokušao da je „uhvatim na foru“ i odvedem u krevet.

„Da li si ti normalan? Moram da dojim dete za pet minuta“, uzviknula je i odgurnula me.

Sutradan je imala isto objašnjenje.

Dan posle toga te je sve vreme – iz meni nepoznatih razloga – držala u rukama.

Potom je imala probleme sa stomakom.

Pa joj nije bilo „do onih stvari“.

Onda mi je nekoliko dana sa neverovatnom samouverenošću u glasu objašnjavala kako se još uvek nije u potpunosti oporavila.

Zatim je bila umorna i iscrpljena zbog konstantnog dojenja.

Naredno veče mi je prebacila da su svi muškarci isti i da nam je samo do znojenja u krevetu.

Potom… Ne znam više. Zaboravio sam.

U svakom slučaju, dugi niz dana je imala razložno objašnjenje.

Sve dok mi jedne večeri, dok sam je mazio i umiljavao se, pokušavajući da je neopozivo nagovorim, nije rekla „nije mi do toga. Nemoj“ i opet me odgurnula.

Jednostavno. I surovo. I pomalo hladno. Taman toliko da me rastuži.

Samo nekoliko trenutaka kasnije, probudila si se i tražila da jedeš. Drugi put te večeri.

U mojoj glavi rojilo se u tom trenutku mnogo misli. Uplašio sam se, princezo moja, da je tvoja majka prerano digla ruke od nas dvoje. Čak sam sutradan diskretno pozvao svoju prijateljicu, psihijatra i izložio joj svoj „problem“.

„A kako se ona ponaša prema bebi“, pitala me je prijateljica suvo. Normalno, u tom trenutku je bila lekar, a ne moj prijatelj.

„Normalno valjda“, odgovorio sam.

„Da li je doji, da li je drži u rukama, razgovara li sa njom, kakav joj je kontakt sa novorođenčetom, ima li drugih promena u ponašanju“, ređale su se rečenice iz telefona u moje uho. Ja sam disciplinovano odgovarao onako kako jeste.

„Nemoj da se brineš. Takvo ponašanje je normalno. Srediće se vremenom“, zaključila je moja višedecenijska drugarica, u tom trenutku verovatno opterećena mnogo ozbiljnijim problemima pravih pacijenata.

„Da, ali kad“, zavapio sam kao dečak ostavljen da se sam predugo igra u pesku daleko od kuće.

„To se ne zna. Ne postoji prava formula. Telu je potrebno šest nedelja. U načelu. Kod nekih žena to traje duže. A onda nastane strah od kontakta te vrste. Videla bih vas muškarce kada biste devet meseci nosili dete u stomaku, kako biste se onda ponašali“, dovršila je svoje izlaganje ona. Meni je ostalo samo da čekam. Predugo, ako me pitaš sad. A to je donelo još mnogo, mnogo problema.

36522913_10160468354805004_5003559543184031744_n

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s